Zamisli

Zamisli, jednom odeš iz sebe,

prosto, iskobeljaš se iz omiljenih patika i odeš,

hodaš bos po toplom betonu

u pravcu za koji ne znaš da li je pravi i kuda vodi

a tebe, tebe za to baš briga,

ti ideš i nema sile da se vratiš sebi,

ne okrećeš se

ne mašeš

ne misliš

ne pišeš

ne ostavljaš poruke na govornoj sekretarici,

samo zaboraviš sve i odeš,

odeš od svega što ti je poznato i drago,

odeš od svega što si gradio,

ograđivao od tuđih pogleda,

odeš a ne trepneš, ne uzdahneš,

pod stopalima osećaš život kako ko reka teče

u grudima ti grme locomotive

po kosi plove prekookeanski brodovi

u srcu niču Vavilon i Atlantida,

sve ti nekako mirisno, novo

imaš osećaj da je i vazduh jestiv

snovi ti dođu ko omiljena pita,

sve neizvesnosti ti na ruku idu

živiš za to da se izgubiš

da poblesaviš od slobode,

ma, samo zamisli kako je to lep osećaj,

odeš od sebe i nemaš ništa što te vuče i davi

nemaš nikoga da vedri i oblači nad tobom,

zamisli da nemaš aman baš ništa do jednog šešira, košulje

na kojoj fale dva dugmeta i slobode da takav hodaš

i da te je baš briga šta ljudi misle,

zamisli da jednom stvarno uzmeš u ruke svoju slobodu

razbiješ sat

pustiš bradu i kosu

kažeš “neću”

kažeš “hoću”

skočiš sa bandžija

uradiš tetovažu

prozujiš motorom ulicama grada u špicu

uskočiš u fontanu obučen

glasno se nasmeješ od srca u prepunom autobusu

izjaviš ljubav simpatiji

prekineš agoniju od loše veze sa odličnim seksom,

zamisli, ostaviš uplašenog sebe i odeš,

počneš slobodno da živiš.

 

zamisli

 

Autor: Stevica Rajčetić

Fotografija: favim.com

1 Komentar