18 dec Zaljubljeni gorštak

Sneg je padao tiho
Pahulje lebde kao i tad
Mislih da ne može niko
pokvarit sreću, doneti jad

Plesali su u zimskoj noći
levo-desno
gore, više,
niže sad.
Plesali su i smejali se,
igrali se i tad
zasja lopta užarena
donoseći licu smeh.
Al’u srcu istopi zimsku bajku
i noć stegnu sve u led.

Na planini ti već likuješ,
srce je njeno tvoje –
znaš,
otvaraš vino,
posipaš sneg…
ona prati te u stopu,
plazi, dahće –
ne vidiš zamke vražje steg:
iza zamagljenih prozora
s novom
ludilo te strasno hvata,
grče se mišići,
žile stežu,
suza na oko krenu
Otvoriše se mračna Vrata!

Stope krvave,
od vina trag
i leš žene bulji tu.
Bodeži, igle i noževi –
Slobodne Ptice
i oštar kljun;
kidaju i vuku
uživajuć’u tvom jauku:

„Ah, kakva mora!
To je iz prošlosti
davne kletva spora
što mene spopade sad!
Šumska majka,

vila zlobna,
veštica sudbokobna?!
Bež’te zlotvori,
nestan’te na tren bar!
Ovu ne, ali Nju volim,
hoću, zahtevam da je vidim sad!“

Ptice se keze,
cveće nestaje i vene,
nebo se mrači,
kasno je sad,
kljun i kandža kožu ti svlači.
U jauku nestaješ mlad.
U mraku oči se igraju,
nasrću i obigravaju,
udovi se razbežaše
i vino tvoje prosuše.

„Ovo si i ti pila,
daleka i prokleta Ti bila,
ljubav svoju obećah Ti u duši,
al’na nju zaboravih
i sad je u ovoj lešini uguših!“

Sneg je padao tiho,
pahulje lebde kao i tad.
Nje sad nema, osta ti samo jad.

Autorka: Ljiljana Samardžić

Fotografije: favim.com