10 nov Zaljubljeni Čiča Gliša

Već neko vreme ćutke ležimo. Zagljaj je preživeo noć. Ne gledam te, ali osećam da si budan. Ne gledaš me, a znaš da ne spavam.

Probudili smo se prilično rano za jednu subotu. Suviše rano za jednu takvu noć.

Ne skidajući pogled sa plafona, pitaš me:

– Šta bismo mogli da radimo?

Osluškujući tvoje otkucaje, pitam i ja:

– Mogli bi da se upoznamo?

– Kako to misliš?

– Mislim, da se upoznamo. Ono pravo. Znaš?

– Ne znam. Mislim, već se znamo.

– Da, znamo se, ali se ne poznajemo.

– Opet se šališ ludaku mali?

Naslućujem osmeh i podižem usijani pogled ka tebi. Sklanjaš mi kosu sa lica. Pokušavam da ti ugrizem ruku. I u meni treperi smešak.

– Ne šalim se. Evo, majke mi. Baš sam ozbiljna. Evo, neću se smejati.

Napuštam zagrljaj, prekrštam ruke i mrštim se blago.

– Ali meni je smešno.

– Meni je tužno. Što ni sada ne znam zašto ne voliš bioskop i pozorište.

– Opet ti sa tim. I opet me zasmejavaš.

– Opet ja sa tim. I opet me činiš tužnom.

– Pa vidi, nema tu ničeg posebnog, jednostavno…

– Mora da ima. Sigurno postoji nešto. Nije ti tek onako palo na pamet da baš to ne voliš. Hajde ispričaj mi. Hajde, molim te.

Hvatam te čvrsto za ramena i pokušavam da te razmrdam.

– Ma kakve veze ima.

– Ima veze. Želim da znam.

Vraćam se u zagrljaj da bih prikrila stidljivost koja me je sustigla.

– I ne samo to. Želim da znam sve. Dobro, ne baš sve. Ali znaš ono, da mogu da te opišem u par neobičnih reči. Ne želim da budeš „samo“ dobar, fin i pametan. Daj mi malo sebe. Ne brini, neću te prisvojiti. Hoću samo da te nacrtam.

Pokušavaš da me odaljiš od sebe kako bi me ispitivački pogledao. Krijem se i nastavljam.

– Ovo što znam je dovoljno za jednog običnog Čiča Glišu. Neću da budeš običan. Neću da budeš Čiča Gliša. Želim da te lepo nacrtam. U punom obliku. Znaš onu punoću koju toliko volim. Ono kada mi porukom izvučeš dan. Ili pijanom pesmom oživiš noć. Ono kad nastavljamo reči jedno drugom. Ili kad se samo smejemo do iznemoglosti… Znaš, je l’ da?

Osećam kako klimaš glavom.

– E tako bih te nacrtala. Onda bih te i obojila.

Smeješ se glasno.

– Za to te neću mučiti. Odavno sam ja upila sve tvoje boje. A imam i one naše, koje smo ranije mešali pa se umazani valjali po krevetu. I one koje smo probali da napravimo pa nisu ispale kako treba. I te ću dodati. Ali…fali mi neka nova boja. Da osveži malo sve.

Grickam unutrašnji deo usne i opipavam ti kljucnu kost. Prekidaš moju zamišljenost.

– Kad si počela da crtaš?

– Nisam još počela. Zbog tebe ću.

– Zbog mene si počela da pišeš. Zbog mene počinješ da crtaš. Jel’ ima još nešto što ćeš početi zbog mene?

– Je l’ ima bar nešto što želiš da počnem zbog tebe?

– Mogla bi da počneš da me ljubiš.

– Ma daj, ne zezaj se.

Udaram te dureći se.

– Ne zezam se uopšte. Hajde, pusti priču. Skapirao sam te.

– Aha, baš. Slobodno reci da sam ti dosadna i da nemaš pojma šta sam htela da kažem i da misliš da su sve to samo gluposti.

– Ne mislim, stvarno. Zašto mi ne veruješ?

Opet nas razdvajaš i konačno ustaješ.

– Slobodno reci, neću se ljutiti. Znaš da ću razumeti.

– Nego…dođi.

Pomirljivo se uspravljam. Privlačiš me sebi i uplićeš ruke u moju kosu. Blagim stiskom ulivaš sigurnost. I jezu u telo.

– Hoćeš razumeti ako ti kažem da mi je to sa crtanjem krajnje simpatično? Da me tvoje brbljanje naložilo. Da, jeste, ne gledaj me tako.

Usne mi beže u osmeh.

– Samo me poljubi. Osetićeš punoću.

Biram levu jagodicu.

– Poljubi me još jednom. Možda pronađemo boju koja ti fali.

Prelazim na donju usnu.

– Nastavi da me ljubiš i ne misli na oblik. Sam će se već stvoriti.

I…samo da znaš, nije mala stvar biti Čiča Gliša u tvojim očima.

Autorka: Đurđica Goševac

Fotografija: weheartit.com