Zagrlim Jun

28. јуна 2019.

Ne sluteći grlila sam Jun.

I mlade nezrele smokve

i mladu nezrelu sebe.

I tebe.

Grlila sam bašte i gerbere,

voćnjake, šljivike

dužine travnatih mora,

ali rakiju bih odbila

i mušmule.

Grlila sam sok slatkih reči

iz zimskog bureta,

grlila dete i staricu,

moje prijatelje iz

večernjih šetnji.

I tebe.

I uvek bi zamirisalo

novo, nedirnuto,

jutro i ćutanje

starog telefona,

žicu razvučem sve 

do bašte, onda te glasom

svojim grlim. Satima.

Onda se meškoljim

i nekud žurim.

I stignem uvek

na isto mesto.

Procvetao, 

zagrli me Jun,

i putevi, i pruga.

Ti me zagrliš isto.

Kitim se trešnjama

kad ne vidi niko.

Zalivam pesme i 

ćutim pod šeširom.

Zeleni slamneni šešir

krije uvojke ranog leta,

ja ih pozajmim i

zajedno budimo ptice.

I tebe budimo.

Odveć je dan i

grlila bih te.

Kroz borove iglice

i raspukao koren,

i vlat savijenu pod

kućnom papučom,

četiri broja većom

nego što bi valjalo.

A onda šljampam

kao dete,

majčine cipele

ne volim da nosim.

Ja kad to želim, 

ja trčim bosa

i grli me Jun 

i peče me asfalt.

Ja kad to želim,

saberem zvezde,

oduzmem sujetu,

pitam za godine i 

uvek me slažu,

uvek im kažem da

probaju korakom bosim

kroz granje

i seme bundeve 

se prosulo tu,

lepi se kora neke šljive

za taban,

a muva nema mnogo

dok se lubenica ne zaseče.

Zagrli asfalt i vlaće

upekle stope,

zagrli upekli Jun,

zagrlim te

kroz zvuk niz duge žice,

pa trčim,

trčim,

i nosim ti klice.

Autorka: Emilija Deljanin

Fotografija: weheartit.com