Zagrli me,

najčvršće.

Da me zaboli više od tebe.

Kada se budemo sreli, u nekom pokislom gradu, između tramvajskih stanica, gde putnici nervozno pale cigare ispod svojih kišobrana.

Samo me zagrli tad.

I ništa me ne pitaj.

Ne bih znala šta da ti odgovorim.

Ne pitaj me o budućnosti.

Ne podsećaj me na prošlost.

Živi u tom momentu sa mnom.

Učini ga dragocenim.

Samo me zagrli.

Nadoknadi sve propuštene zagrljaje.

Iskupi se za sva moja jecanja sa druge strane telefonske slušalice.

Sva moja buđenja u sred noći.

Nadoknadi sve reči koje nisi čuo i svu ljubav koju nisi osetio.

Zagrljaljem nadoknadi svo izgubljeno vreme.

Izgubljeno na ispijanje vina i neke druge poljupce.

Izgubljeno na neke druge zagrljaje.

Manje snažnije od naših.

Izgubljeno na neke druge muškarce, koji su u mojim očima, baš uvek, imali tvoj lik.

Zagrli me tako da utonem u tvoj kaput.

I ne puštaj me jer ću verovatno plakati.

Pusti me da sakrijem suze na tvom ramenu.

Neka ostanu tamo.

Pusti njih.

Samo mene ne puštaj.

I ne šapući mi da sam ti nedostajala.

Samo ćuti.

Sve smo već otćutali odavno, dozvoli da i taj momenat otćutimo.

I ne podsećaj me na one perone, i one kofere.

I isprepletane prste.

I Sunce na licu.

Ne podsećaj me na morsku so po koži i pesak na stopalima.

Ne podsećaj me koliko smo srećni bili nekada, negde.

Jer nikada više ne možemo biti.

Ali se možemo grliti.

Tu.

Na kiši.

Između stanica.

U bučnom Beogradu.

Dok život prolazi pored nas.

Baš onako kako smo mi prošli.

Brzo i neprimetno.

Zagrli me i ćuti.

Najjače i najtiše.

Jer onog momenta kada opet odeš od mene,

ne želim da se sećam reči.

Reči znaju da budu lažne.

Zagljaj to ne ume.

Samo me zagli i znaću da li si me voleo.