03 feb Žabice

Pavle kaže kako nastoji da što manje priča sa kolegama. Pitam ga zašto. Kaže kako su čudni ljudi, svako malo odlaze kod šefice, i nalaze razlog za tužakanje. Kaže kako je to prevazišao, pre petnaestak godina, kod učiteljice.

Veljko mi opisuje svoj idealan dan. Kaže kako se probudio ranije nego obično, otišao da prošeta, sam. Seo u parkiću, naišla je mačka. Par minuta mi opisuje nijansu njene dlake i način, na koji se umiljava. Onda pomene psa, koji je mačku oterao na drvo, nije želeo da dele Veljkovu pažnju. Kaže da mu se on više dopao. Zna šta hoće, za razliku od mačke, za razliku od većine ljudi koje poznaje.

Tijana priča kako je bio u pravu onaj njen, da je kafa sa nekim ljudima skupa. Da previše trošimo vreme na ljude, koji nam ne znače ništa, i svesni smo da će tako ostati. Poklanjamo im svoju pažnju, pozitivnu energiju, lep dan, za uzvrat najčešće ne dobijemo ništa.

Jeca kaže kako je srela drugaricu, iz škole. Ova ju je, zapanjeno, pitala gde je i zašto se ne javlja. Jeca kaže da nema nameru da bilo koga juri. Pitala je par puta, ova je uvek imala nešto preče. Ne zanima je.

Idemo na kafu. Primećujem da je besna. Poznajemo se dugi niz godina, znam kad je besna, ne mora da mi naglasi. Komentarišemo hladnoću, led na putu, hvata se za rukav, mog kaputa, vodeći računa da ne padne. Znaš, kaže, nije mi jasno, kako prokleto danima ne može sa nama! Jednog dana je morala da uči. Drugog dana je imala rođendan. Trećeg se i ne sećam, nešto je već smislila. A onda je vidim na fotografijama, sa osobom, za koju me ubeđuje da jedva razmene pokoje “ćao, kako si?” u prolazu. Za nju ima vremena. Ona je, valjda, atraktivnije društvo, šta li. Sa njom ide na mesta na kojima će videti, i biti viđena. A onda ja moram da slušam njene probleme, i proživljavam ih, kao da su moji. Ja više neću da je zovem. Ti?, pita me.

Ne znam šta da joj odgovorim. Mogu da joj kažem da nije sve to toliko strašno, koliko joj se sada čini. Mogu da kažem da ne primećujem kako smo sve udaljeniji, kako sve ređe razgovaramo, a sve češće se smešimo, za fotografije, koje će videti neki nepoznati ljudi i oduševljavati se nama, nepoznatima, i našoj, nepoznatoj sreći. Mogu da je lažem da i dalje isti broj ljudi doživljavam svojima, a zapravo ih je sve manje. Mogu da joj kažem da su to samo faze, da nove okolnosti donose nove ljude, i da je prirodno da nam se putevi u nekom momentu života razilaze. Mogu da joj kažem da Pavle preteruje, da je nemoguće da su baš svi loši. Mogu i da joj pomenem Veljka, i da je slažem kako mi je njegov idealan dan smešan.  Mogu da joj pričam kako Tijana preteruje, i da nema baš tako veliki broj ljudi ulogu energetskog vampira. Mogu da joj pomenem Jecu, mogu da kažem da je netolerantna – pa možda devojka stvarno nije mogla.

Mogu, ali ne umem.

Ne umem, jer mi nije jasno gde je nestalo ono druženje o kojem pričaju naši roditelji. Vremena se menjaju, razvila se tehnologija, ljudi komuniciraju drugačije. Čekajte, hoćete da mi kažete da nismo prijatelji ako to nismo ozvaničili na Fejzbuku? Hoćete da mi kažete da je čudno što se dogovaramo danima da se vidimo, jer smo, jelte, veoma zauzeti? Hoćete da mi kažete da naši roditelji nisu bili zauzeti? Hoćete da mi kažete da je čudno što su imali dan, kad se viđaju sa društvom iz škole, i taj dan se poštovao – godinama? Hoćete da mi kažete da najbolja prijateljstva nisu nastajala baš na poslu? Hoćete da mi kažete da su oni pomišljali da su preveliki za ono – kad se vidimo? – aj sad! ?

 Hoćete da mi kažete šta se tačno promenilo?

 Pokušavam da pohvatam konce, zaista, pokušavam da razumem, jer volim ljude. Pokušavam, jer mislim da su se samo malo pogubili, da, zapravo, nisu loši. Da su samo uplašeni, i da, umesto da svoje strahove dele sa drugim ljudima, oni beže. Pobegnu od drugih, da, navodno, nađu sebe. A ne shvataju da su ti, drugi, deo njih samih. Kad ti neko uđe u srce, kad znaš kakvu kafu voli, kad znaš da mu je ta čokoladica omiljena, kad mu poznaješ smisao za humor, kad te svaka tufnasta haljina podseti na nju, kad te svaki karirani šal podseti na njegov, kada tačno znaš kako se grli, i gde ruke postavlja u tim momentima, kako je moguće, da možeš samo da se okreneš i odeš? Kontaš da bežiš od sebe? To “drugi” ne postoji. To si ti.  To ćeš nekad skontati, kad se oslobodiš raznoraznih mreža, kad skapiraš da nikad nisi preumoran da zagrliš, kad skontaš da nikad nisi odrastao za sedenje, piljenje u reku i takmičenje čija je žabica skakutavija. Skontaćeš, samo, znaš, oko tebe neće biti nikog, da to razume. Zajebi tu priču, da će pravi čekati. I ti pravi imaju svoje živote, i njima je ovo “sada” samo sada i nema razloga da se vraćaju na momenat kada je ono prestalo da vam bude zajedničko. Nisu Super Mario, imaju jedan život, i gledaju da ga prožive najbolje što znaju.

Sa onim čudacima, koji još uvek igraju igru žabica.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com