29 avg Za tebe

S njim uvek putujem, daleko. Zadirem u očne duplje i zatičem Mesec u divljini. Onda maštam o našoj kući u Karlovcima. Onom ulazu, na kom je drveni stočić i na njemu lavanda. Milihbrot i dve staklene šoljice za čaj. Imamo psa. Potkrovlje i biblioteku. Suncokret u dvorištu. Ti imaš pčelinjak. A ja, vinograd. Tvoji prsti mirišu na med, a ja te pospanog izvlačim iz kreveta, da gazimo grožđe bosi. Da samo jedan dah prostruji niz vrat, dok se razlivaju mrlje na tvojoj košulji.

Učiš me da pustim šarenog zmaja i govoriš kako ti nedostaju brda. Posipaš čežnju po mojim dlanovima. Pišem i dalje.

Pališ cigaretu i dim se uvlači u moju spavaćicu. Točim vino, koje ne pijem.
Blanc de noir. Ti namiguješ kao da si prvi put ugledao osobu koju bi mogao da voliš. Osmehom miluješ moje lice. Čuvaš za mene sve one reči koje nikad izgovorio nisi, do sada. Onda me rasplačeš, kao devojku koja te poznaje samo iz priče. Onu, koja nikad ne plače. A sada to čini. Za tebe.

S tobom jutra liče na neke daleke zemlje. Nedokučive, a tako stvarne. Večeri pretvaraš u bajke, dok iznosiš stolicu za ljuljanje i stavljaš u moju šaku kamenčiće, lešnik koji i dalje krije otiske tvojih prstiju.

Tad znam, da nam ništa više ne treba. Jer s tobom uvek, putujem daleko.

Autorka: Helena Himel

Fotografija: weheartit.com