01 apr Za te oči u svemiru

Sa životom nisam bila ni na vi ni na ti već na rizik. Veselo sam preskakala ambise znajući odlično šta radim. Igra. Potpuna igra. Nikada za život već svesno protivu istog. Trajalo bi to sve dok me smrt ne prepadne. Ali ne smrt kao odbijanje da umrem već smrt kao potpuno neposredna i nepoznata. Bila sam, dok traje bar igra rizika, svojevoljno upuštanje u situacije koje mogu života da koštaju, uverena u ništavilo. Samo jedan izdah i jedno beskrajno ništa. Nikog i ničeg. Samo ništa – što je zapravo teško zamisliti kako izgleda.

A onda, kada bi mi u igranju besvesti i obraćanju životu na rizik, prokvarila stopila pomislila bih – pogledavši u krajšak univerzuma, tu sasvim tačku dosežnu mojim očima, i osetila prostor, energiju i vreme, na trenutak bih poverovala u nešto što je uvrstilo postojanje. Smrt bi mi onda prošla niz glavu i u njoj bi bio večni život ali suprotan već ispričanima. Šta ako je život koji živim na rizik, u riziku, mačiji kašalj za sve ono što u smrti postoji. Povila bih krvave noge. Skupila bih se. Setila bih se svojih mrtvih. Možda im je hladno. Pokrila bih se. Otišli su i žedni i gladni. Sahranila sam ih u nedelju. U nedelju. Oboje. U rasponu od sedam meseci. Agonijom su bili praćeni. Onda smo se lice u lice gledali s činjenicom da ne postoji lek. Upoznavali smo završne faze karcinoma, poimala sam sve metastaze. Zamišljala sam ih. Gde su. Kako su raspoređene. Jesu li do kapi ispili vodu koju joj kašičicom prinosim usnama? I na kraju, nedelja je u tvojim očima. U njenim sklopljenim očima. Sve i da mi se čini ipak tih dana nisam čuvala nju – bodrila sam rak. Naposletku smrt je bila olakšanje. Živima. Priprema za narednu. I još jednom reči da lek ne postoji. Agonija. Ponovo. Sve ponovo. Jedina razlika – bolest je izuzetno retka.

ALS.

Amiotrofična lateralna skleroza.

Nemamo vazduha. On ne može više da govori niti da diše. Piše. U jednom gradu. Jednoj bolnici. Star. On potpuno nemoćan ja potpuno glupa i verujem u sutra. U njegovo, naše sutra.

Te prepiske čuvam. Sumnjam da je negde neko izgubio toliku snagu – koliku treba da nađem kako bih sela i to bar još jednom u životu pročitala. Na rizik, rekoh vam, dok mi umesto znoja od napora – krv ne potekne stopalima. Dok ne vidim smrt. I dok me smrt nezahvalno ne priupita:

-Zašto si toliko sigurna da me znaš?

-Šta ako nisam ništavilo?

-Šta ako tek uz mene najgore sledi?

-Šta ako nikome u agoniji, oduzimajući mu život, zapravo nisam skratila muke?

Šta…

Povojem stopala. Plačem. U glavi je šarenilo gubitaka. Umor. Umreću. Potpuno svesna i pomirena s tim. Sve dok ne pogledam u zvezde, u složenost neba i shvatim da ništa o smrti ne znam.

„Milion rubalja za oči

Oči u svemiru

Koje nisam videla dugo I koje večno gledam u nebu

Dok izmičem i ja sama zemlji

Na istoj pričvršćena jedino prolaznošću.

Milion rubalja za oči

Za sklopljene oči

Koje vreme ne otvara

Za te oči u svemiru

Zbog kojih su mi ruke urasle u cveće i sveće postale.

Milion rubalja

Za njihove oči, za te oči nestale u svemiru,

Zbog kojih u seda jutra

Prolazim ulicama znanim

Prolaznici odmahuju rukom

Ne zastajkujem korakom

Pred njima jedino zastajkujem suzom

Suzom koju ću da pustim

Za te oči u svemiru

Zakopane duboko u zemlji

Njima žurim, zbog njih ne zastajkujem korakom Jedino suzom

Ne vidim nikog, ne odmahujem rukom

Jer ruke su mi od tih očiju u svemiru

Urasle u cveće i sveće postale.“

– Vidi i Noletu, volim vas nevažno od tog kakva može biti smrt.

Autorka: Život

Fotografija: pinterst.com