19 okt Za sve je kriv sataraš

U slučaju neželjenih indikacija sjeti se rečenice „Nećemo se zaljubiti jedno u drugo!“

Za sve je kriv sataraš. Rekla sam da pravim sataraš jer kako sam mogla da znam da si ti jedan od onih 1% muškaraca koji bi volio sataraš. Ili si samo tu noć slagao da voliš sataraš. Sataraš je kao filmovi Pedra Almodovara, prepun boja i ljutkasto slatkast. Ako otkrijem šta je bilo dalje nakon večere sa satarašom bojim se da ću te predati u ruke poroti koja će odlučiti šta učiniti sa tobom dalje. Bojim se kada jedno od njih u komentaru ispod ove priče napiše „Kriv je. Zaboravi ga!“ da ću to morati uraditi. A to mi ne ide ovih dana nikako. Zaboravljanje mi ometa uporno premotavanje našeg filma i uporno tražim trenutak kada smo u sataraš ubacili jedan sastojak koji je pokvario sve. Na kraju smo postali neki realistični spot Laure Pergolizzi u kojem se ti ljubiš tamo sa nekom plavušom, a ja se tuširam misleći na tebe. U kojem se ponekad sjetiš mog šarenog svilenog ogrtača, a ja u šorcu i njemu i muškim čarapama, za koje umislim da su tvoje, sjedim za radnim stolom i pišem o nama.
Mi smo ona blesava ljubavna priča iz mašte za koju niko i ne zna, i ne bi ni vjerovao da se desila i završila.
Mi smo ono dvoje što su rekli jedno drugom da se neće zaljubiti, ali je i tu neko zeznuo stvar.
Mi smo nešto što uporno pokušavam otkriti a ne ide mi.
Mi smo…

… možda sataraš napravljen od mašte i snova, izgorio i na kraju pretvoren u nešto ugljenisano.
Ili smo obični smrtnici koje zaljubljivanje nije moglo zaobići – zato smo i pobjegli iz lonca u kojem smo se sretni i zaneseni krčkali.

Autorka: Luna H.

Fotografija: tumblr.com