24 jan Za bolje i nisi

– Neosporno je da te voli. – izjavila sam, potpuno uverena u to što govorim.

– Jeste? – čula sam tračak nade u njenom pitanju, koji je i dalje navijao za srećan završetak.

– I da mu trebaš. Više je nego evidentno da mu trebaš. – klimnula sam glavom.

– Ma to su budalaštine… – šmrcnula je, praveći se da ne veruje u moje reči.

– Voli te, i trebaš mu – u domenu brige za održavanje sopstvenog mira. Za tvoje frke ga, takoreći, baš zabole. Tu i nastaje problem.

Tako sam, u skladu sa situacijom, donela grandiozni zaključak u stilu Lise Kadi i zahvalila se iscrpnom gledanju serije na činjenici da je vreme potrebno za analizu situacije u kojoj se našla drastično skraćeno.

Rekla je da je on takav. Stalo mu je, ali ne ume da pokaže. Voli je, ali ne zna šta će s tim. Ne može s njom, al’ bez nje je ništa. Ne ume da joj dozvoli da ode, a još manje ume da je zadrži. Ne podnosi njenu žensku histeriju, ali mu tako treba žena u životu.

– Pa, nek nađe neku kurvu. – ispalila sam – U zavisnosti od odabira, moći će da se pretplati na sve što mu treba – na kafu, doručak, trk po cigare, seks… Pa i na histeriju, ako mu baš budeš nedostajala.

– Ma ne žena u tom smislu, kao bilo koja žena. Njemu trebam ja.

– Pa naravno da mu trebaš ti. Zato što si najbliža, najdostupnija, pouzdano rame za plakanje, a i što bi plaćao nekoj tamo da radi ono što ti godinama već radiš za dž. Pritom znaš sve što bi nekoj drugoj morao da priča ispočetka.

– Ne kapiraš ti to… Ti si sad srećna, pa ti svi ovi problemi deluju tako lako rešivo.

– Ne deluju, nego jesu. On nije zaljubljen u tebe, zaljubljen je u svoju rutinu. Zalupi vrata i daj mu tri godine. Kad se ponovo pojaviš, više nećeš biti deo idile, bićeš ona koja je kvari.

– Šta, idilu sa kurvom?

– Ili bez nje, šta god da mu odgovara.

– A možda mi se ipak javi?

– Hoćeš li zaista sedeti i čekati da ti se javi? Jer, znaš, to je ravno ostajanju.

Otpila je gutljaj kafe, zagledala se u zgradu prekoputa, duboko uzdahnula i pogledala me.

– A šta ako mu se ipak vratim? – pomirljivo je pitala, i, bogo, u toj pomirljivosti je bilo toliko želje da to i uradi, da više nisam imala srca da je izvlačim iz njegovog stana, kuhinje i kreveta.

Uskladila sam nivo pomirljivosti sa njenim i potapšala je po ramenu.

– Onda nek ti je sa srećom. – aminovala sam.

– Jesi ti to stvarno rekla ono što sam čula?

– Nek ti je sa srećom. Jer ako mu se vratiš – možda stvarno za bolje i nisi.

– Znaš, to „za bolje i nisi“ mi sad nekako i ne zvuči tako porazno kao inače.

– Znam da tebi ne zvuči.

– Zašto?

– Ko će ga znati… Zato što znaš sve, a i dalje ne tražiš bolje. Zato što voliš.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com