03 maj y vamos a destruir nuestra casa

y vamos a destruir nuestra casa
uvek si me psovala kad bih govorio na španskom
i mrzela si moje utopističke ideje
mračne misli
i bipolarne prelaze
kao i zapuštenu bradu
pa i to što ne volim povrće
a pogotovo to što nisam nikada ustajao prvi

sećam se kad smo pričali do zore
o tome šta je duže
ljubav
ili
zaborav
i
premotavali traku naše istorije
dok sam ja čvrsto želeo da to zauvek traje
zato jedna želja
za tvoj rođendan mi se ostvarila
jer se ova druga morala žrtvovati za nju

i ne krivim više
ni mora
ni rođendane
ni želje
krivim samo vreme
jer utiskuje rokove trajanja za baš sve
i sebe
jer se trudim da ih pobedim

a kad me pilule ne omame
ja noću lutam
dok mi se ličnost dezintegriše
i deli na
pre i posle tebe
i tako sam ostao u vlasima odsečene kose
ostao na autobuskom stajalištu
na ulaznim vratima apartmana
ispred zgrade pored mačaka
kraj zaleđenog jezera
na obalama ledenog dunava
i jadranskog mora
ostao na ulazima
u novu godinu
i moju dvadesetu
i vratima tvoje sedamnaestice
svuda
ostao
zarobljen

odrastao u konfuziji plime i oseke
pa se davim kada padne mrak
jer slana voda nije za piće
isto kao što ni plivanje nije umetnost
i ja se lomim
i lomim
samo da naučim da plivam
i krivim sebe
zato što sam
toliko puta umro u svojoj sobi
i oživeo u tvom zagrljaju da sam zaboravio da brojim brojeve nakon devet
i pustio te da plivaš u mojim plućima
i utišavaš sirene u mojim ušima

a ti
i dalje si isto upisana u mom telefonu
i kad god te pročitam
ili čujem španski
automatski se setim
da smo ozbiljno shvatili tu frazu
y vamos a destruir nuestra casa
i zaboravili da komuniciramo
dok pitanje i dalje stoji:
šta je duže?
ljubav ili zaborav?y vamos a destruir nuestra casa
uvek si me psovala kad bih govorio na španskom
i mrzela si moje utopističke ideje
mračne misli
i bipolarne prelaze
kao i zapuštenu bradu
pa i to što ne volim povrće
a pogotovo to što nisam nikada ustajao prvi

sećam se kad smo pričali do zore
o tome šta je duže
ljubav
ili
zaborav
i
premotavali traku naše istorije
dok sam ja čvrsto želeo da to zauvek traje
zato jedna želja
za tvoj rođendan mi se ostvarila
jer se ova druga morala žrtvovati za nju

i ne krivim više
ni mora
ni rođendane
ni želje
krivim samo vreme
jer utiskuje rokove trajanja za baš sve
i sebe
jer se trudim da ih pobedim

a kad me pilule ne omame
ja noću lutam
dok mi se ličnost dezintegriše
i deli na
pre i posle tebe
i tako sam ostao u vlasima odsečene kose
ostao na autobuskom stajalištu
na ulaznim vratima apartmana
ispred zgrade pored mačaka
kraj zaleđenog jezera
na obalama ledenog dunava
i jadranskog mora
ostao na ulazima
u novu godinu
i moju dvadesetu
i vratima tvoje sedamnaestice
svuda
ostao
zarobljen

odrastao u konfuziji plime i oseke
pa se davim kada padne mrak
jer slana voda nije za piće
isto kao što ni plivanje nije umetnost
i ja se lomim
i lomim
samo da naučim da plivam
i krivim sebe
zato što sam
toliko puta umro u svojoj sobi
i oživeo u tvom zagrljaju da sam zaboravio da brojim brojeve nakon devet
i pustio te da plivaš u mojim plućima
i utišavaš sirene u mojim ušima

a ti
i dalje si isto upisana u mom telefonu
i kad god te pročitam
ili čujem španski
automatski se setim
da smo ozbiljno shvatili tu frazu
y vamos a destruir nuestra casa
i zaboravili da komuniciramo
dok pitanje i dalje stoji:
šta je duže?
ljubav ili zaborav?

Autor: Mladen Marinković
Fotografija: @Unsplash