11 avg VREME ZA DRUGE STVARI

Železnička stanica u ovom gradu se već godinama raspada. Kad god dolazim tu požurim kroz hol, jer imam utisak da ako vetar krene malo jače da duva, pašće mi na glavu.  Mesto je uraslo u travu. Šine se jedva vide. Taj jedan deo bio je odsečen od svega, od sve jurnjave u koju sam bačen.

Setio sam se svog poslednjeg dolaska ovde.
Bio je tu jedan stari plavi vagon, zarđao, ispresecan nekim bednim grafitima, nekim bednim imenima ljudi koji su se ranije voleli i mislili da će trajati uvek. Tu su bili i moje i njeno ime. Video sam je kako sedi i prišao do nje. Imala je crvenu, kovrdžavu kosu, sivkasto-plave oči, bled ten, i krhku, mršavu građu. Nije bila osoba kojoj bi lako našli dvojnika. Kada bi je neko jednom pogledao ostala bi mu urezbarena u sećanje. Seo sam pored nje, promrljao jedno “ćao” i i odmahnuo dim koji je dolazio od njene tek upaljene cigarete. Ranije je bilo prijatno dolaziti tu sa njom. Ranije je bilo prijatno pričati, cediti dušu, govoriti stvari koje prvi put kažeš naglas i sebi, kamoli nekom drugom. Nekada je bilo toplo u njenom prisustvu i na minus dvadeset. Nosio bih osmeh i u srcu i na licu.

Postoje ljudi koji su me znali i koji me znaju kao što poznaju sebe. To su oni pred kojima sam ogoljen, to su oni koji su otvorili, ispretumbali, zavirili u svaku fioku moje psihe, pored kojih sedim sada, dodirujem im ramena, dodirujem im ruku, a daleko sam od njih jedno napeto očekivanje ko će prvi da progovori, mučnom tišinom koja peče, nezadovoljstvom, udaljen sam od njih kilometrima. Postoje ljudi koji su mi bili prijatelji, a sada su stranci koji znaju sve o meni.
Nije me pogledala, klimnula je glavom u znak pozdrava i nastavila da puši.

„Razmišljao sam o onome što si rekla o beskonačnosti. Možda i jesmo beskonačni.  Zapravo, verujem da postoji beskonačnost koju ljudski um nije sposoban da shvati. Komplikovanija je to beskonačnost od one matematičke u koju se ti delimično razumeš. Verujem da ima mnogo života. Ko zna koliko sam ih proživeo i koliko ću tek da ih doživim. Ljudi su uvek bili opterećeni prošlošću. Svi se pitaju šta su bili u prošlom, ja želim da znam ko ću, šta ću da budem u budućem. Pratiš li me?“
Klimnula je glavom, opet me nije pogledala. “Da nastavim?” Slegnula je ramenima i prevrnula očima. Moj ponos je bio jedna velika krpa koju je ona pljunula i zgazila.
„Mislio sam da s tobom neću da doživim ovakve dane“, rekao sam gledajući u nju, želeći da me pogleda, da odreaguje.
„Dobio si ih.“
„Zar me više ne voliš?“
„Ne razumeš“, rekla je i cinično se nasmejala. Bacila je pikavac i gledala u njega kao da je to najčudnovatija, najdivnija stvar koja postoji. „Ljudi su kao cigarete. Za kratku su upotrebu, za kratko uživanje. Ti si bio jedna pakla koju sam ja iskoristila. Nastaviću da pušim cigarete, ali ću kupiti drugu paklicu jer se prethodna ispraznila.“
„Ljudi nisu igračke“, pokušavao sam da sakrijem slomljenost u glasu: „Nisi mi rekla…Da li me makar još malo voliš?“ Ovo je bio moj poslednji pokušaj.
„Zaboravio si najvažnije. Ja zaboravim kako da volim ljude koji zavole mene. Zaboravim da imam osećaj prema ljudima koji imaju osećanja prema meni.“
„Verovala si da ljubav postoji.“
„Da, kao sredstvo da iskoristiš da ti neko pomogne.“
Gorko sam se nasmejao, prošao rukom kroz kosu i blenuo negde pravo, bezuspešno pokušavajući da makar mislima pobegnem iz ovog trenutka, ali kao da sam lancima bio prikovan.
Ustala je, bacila praznu paklicu cigareta, zgazila je i šutnula. U jedno momentu kao da sam sve to osetio na sopstvenoj koži. Osećao sam se išutirano, zgaženo, odbačeno. Otišla je i ostavila me samog.Na kraju onaj za koga bi primio metak, drži pištolj, smeje se, centrira, gađa.

Motale su mi se njene rečenice u glavi, a onda sam oterao sećanje od koga sam došao da se oprostim, posle godinu dana.

Dočekao sam izlazak Sunca. Lepši je od svih zalazaka koje sam video. Sa izlaskom Sunca, došlo je vreme za druge stvari. Došao sam samo da pokažem da sam jači od sećanja. Ljudi nisu paklice cigareta, nisu igračke, nisu da ih baciš, zgaziš, iskoristiš i odeš. Ljudi su da traju i da u njima probudiš ono najbolje, da oni u tebi probude ono najbolje. Lekcija su, dobro su, loše su, prelaženje preko ponosa su, ljubav su, ljudi su mnogo toga. Vreme je da presečeš, nasmeješ se, naučiš, otplačeš, otuguješ, suočiš se. Vreme je da prestaneš da misliš da osećanja ne postoje, da veze ne postoje, vreme je za neke bolje stvari. Neke nove osmehe, neke nove boje i neke nove ljude, koji znaju, isto što i ti…Da povređen ne znači i pobeđen. Toliko želimo ljubav da ostajemo uporni i kad je ne nađemo.

Seo sam, izvadio cigaretu i nasmejao se. Zadovoljio sam prošlost, zatrpao sam je, pobedio, bila je i uviše živa u meni. Ostalo je samo sećanje. Osetio sam kako se ambis praznine u meni smanjuje, nestaje, gubi se. Ponovo sam hteo da dozvolim nekome da mi se približi i bude blizak. Ponovo sam voleo što volim. Bio sam poput malog deteta koje je raširilo ruke i čekalo da mu neko dotrči u zagrljaj.

Autorka: Nataša Elenkov

Izvor fotografija: pinterest.com