Ona se budi,

negde oko podneva.
Kad se sunce čvrsto pozicionira,
na sredini neba.
Budi se lagano,
i dugo.
Ponekad se to
i do večeri otegne.
Samo izviri da vidi zalazak,
i vrati se u krevet.
Budi se ona i u zoru.
Uglavnom vikendom.
Kad svi drugi spavaju.
Voli da jutro samo njoj pripada.
Sveže,
prohladno i maglovito,
dok sunce još širi trepavice.
Ujutru ne radi ništa,
kao i ostatkom dana, uglavnom.
Tetura se po sobi i terasi.
Posmatra dan.
I veruje kako i dan nju posmatra.
Da je sve uzajamno.
Isti intezitet pružanja i dobijanja.
Teži ka balansu,
a odbija svoju usklađenost.
Dosadno joj je da ne bude dosadna.
Nešto više dosadno,
joj je da bude dosadna.
Ona se budi,
uvek u isto nevreme,
jer nema časovnik.
Otkucavanje vremena,
steže joj levi zglob.
Pa usporava cirkulaciju
krvi i misli.
Neritmično je uhvatila
svoj osećaj za vreme.
I svaki put,
izvanredno precizno,
omaši koliko je sati.
Ali uvek nepogrešivo zna,
kada je vreme za buđenje.