19 dec Vreme je za rolere

Čula sam buđenje leptira, priroda me zove napolje.

Kao deca kad vide prvi sneg, lice mi obasja osmeh i tada žurno krenuh da potražim rolere u staroj ostavi.

Odškrinuh vrata nabrekla od kiše, leda i tek minule zime. Tama mi prekri oči, u nozdrvama osetih miris prošlih vremena dok mi je u ušima šuštalo sećanje na sve dane provedene u izobilju sreće.

Nežno rukom pomilovah prekidač i prostorija uspomena bljesnu od radosti. Na najvišim policama, među prašinom i paučinom, vapeći za pažnjom, stajaše davno pročitane lektire za predškolski i školski uzrast. Andersenove bajke bejaše tužne, iako su imale status najviše čitanih i voljenih spisa davnog detinjstva. Željne su pažnje.

Dohvatih merdevine i popeh se vešto, probijajući se kroz planine istkane paukovim nožicama. Uzgred, to su bile najlepše i najslikovitije planine koje moje oči videše za ceo život. Planine tako stvarno istkane da bi mi svaki alpinista pozavideo na osvojenoj visini i pogledu.

Ruka kliznu po koricama nepravedno zaboravljenih dragocenosti. Obrisi prstiju vratiše davno izgubljeni sjaj koricama jarko naranđžaste boje. Otvorih knjigu blaga i radosti detinje i osetih miris poštovanja, vremena kada nismo marili za sakodnevicu i vremena kada je malo bilo dovoljno.

Pogled mi se usmeri ka domaćoj književnosti. Na polici stajaše fino uvezane, sortirane po godinama izdavanja, knjige naše velike pesnikinje Desanke Maksimović. Odvezujući lagano trake sa knjiga, ujedno sam odvezivala  i trake sa svojih uspomena. Setih se prve pročitane pesme i osetih davno spoznatu tugu. Trnci izbockaše moje nerve i za trenutak se naježih.

Brzo sam je našla. Požutele stranice mirisale su još uvek isto. Prstima opipah naslov pesme i tiho je pročitah, ovog puta samo za sebe:

U ZIMSKI DAN

Celoga je dana sneg lagano pad’o

kao s voćki cvet,

O, kako večeras, o kako bih rado

odletela nekud daleko u svet,

nekuda daleko kroz svetove snežne

kao leptir lak,

i nekome htela reći reči nežne,

tople, lepe, nove kakve ne zna svak’.

I sutona celog sneg je tiho pad’o,

umoran i gust.

Večeras bih nekog ugledala rado

ali njega nema. Put je davno pust.

Samo s bledog neba beloj zemlji sleću

pahulje kroz zrak.

O, kako je bolno kad ti doći neće

neko koga čekaš a spušta se mrak.

Poezija – Milan Rakić, Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Vladimir Rajić, Laza Kostić, Jovan Dučić, Vladislav Petković Dis, Miloš Crnjanski, Vasko Popa, Slobodan Marković, Stevan Raičković, Miroslav Antić, Duško Trifunović, Pero Zubac…

Srce oseti ispunjenost kada pročitah imena ljudi koji su učestvovali u mom detinjstvu; ljudi prema kojima osećam izrazito poštovanje, naklonost i zbog kojih znam šta znači sreća. Stresoh prašinu sa njihovih dela i skinuh im kapute trenutne zapostavljenosti. Otvorih svaku koricu ponaosob i pomirisah uspeh iz svake.

Stajaše na najvišoj polici i neprevedena dela Žaka Prevera – Jacques Prévert, Šarla Bodlera – Charles Pierre Baudelaire koja u svojoj plavetnoj boji odišu duhom nekog  davnog vremena, neke daleke države, što nikako ne bejaše prepreka da usne detinjstva vešto isčitavaju tada nerazumljive stihove.

Naš nobelovac, sa zadnjih korica svog remek-dela „Na Drini ćuprija”, pogleda me pravo u oči. Setih se tada pismenog zadatka iz srpskog jezika. Težina smisla, tada neshvaćena suština, rečenice koje i danas vrlo dobro pamtim, ostavile su traga na sećanje i u ovoj polumračnoj prostoriji.

Svaka knjiga, svaki naslov, svaka korica i svako slovo budili su u meni različita osećanja, ali uvek sa istim ciljem – da nastavim čitanje, opismenim se što više mogu i za života ostavim traga, da sa mojim odlaskom ostane sećanje na mene.

Na istoj polici stajaše i ostali književnici uz svoje naslove, književnici koji su moj život učinili većim, dali mu mogućnost da u neslućenim razmerama moja mašta odiše slobodom, da ima svoju širinu i ne zavisi ni od koga. Slike su se nizale poput slajdova na starim projektorima, jedna za drugom, lagano. Pri svakom pogledu na sledeću knjigu sa puno boja, jasnih kontura junaka, živopisnih tekstova, slike su same po sebi pričale moju priču detinjstva.

Spustih se samo prečku niže na merdevinama i dospeh u carstvo razglednica i pisama. Uredno sortirane kutije od cipela na kojima su markerima ispisane godine prispele pošiljke, pozvale su me da ih posetim.

Pri pogledu na prvu kutiju, sećanja se uzburkaše. Na kutiji je ispisana godina mog rođenja. U njoj je bilo mnoštvo crno-belih razglednica sa već ubledelim čestitkama povodom mog rođenja, par telegrama i dva poduža pisma. Mnogi autori potpisani u dnu pošiljki nisu više među živima. Uspomene na ovaj period mog života su davne i mogu da ih se „setim” samo uz pomoć majke – ona mi priča šta se dogodilo, a ja zamišljam. I to su valjda neke uspomene?!

Kutiju sa datumom kada sam imala svega četiri godine sam preskočila. Uvezana je crnom tkaninom. Ne želim danas da otvaram sećanja na tužne trenutke.

Pogled mi pobeže na kutiju iz devedesetih. Roza traka oblepljena cveticima izmami mi osmeh. Razglednice mojih drugara iz ulice iskočiše iz kutije. Miris mora, školjke, pesak…

Sećam se njihovih ozarenih i preplanulih lica po dolasku iz Budve ili Sutomora, i, naravno, priče o moru, vodi, izlascima u luna parkove, šetnjama plažom i na kraju pokloni. Plava boja vode, providno more, zvezde i rakovi krasili su jednu od razglednica, a na poleđini posle potpisa stajaše post scriptum „VOLELI BISMO DA SI SA NAMA”.

Koliko suza sam tada isplakala. Moje more zamenio je bazen. Moja leta bila su ispunjena isčekivanjem poštara na svakih 7 do 15 dana. Zurila sam svakodnevno u par dobijenih razglednica. Zamišljala sam pejzaže, miris primorske klime, ukus slane vode i strah od velikih i malih nemani koje se nalaze u morima. Naravno, ta leta su poslužila kao osnova za učvršćavanje mog karaktera. Saznavala sam mnogo o jednom velikom poglavlju života. Tih godina naučila sam kako se ubrzano odrasta.

Spustih se još jednu prečku niže i osetih sunce kako mi dodiruje kožu. Setih se zašto sam ušla u staru ostavu i požurih da siđem sa merdevina.

Čekali su me. Neumoljivo zacvileše od radosti kad sam ih izvukla iz kutije. Pretresoh ih, pregledah točkove i pertle i s osmehom se pozdravih s uspomenama.

„Do skorog viđenja”, prošaputah im.

Autorka: Lidija Huk

Fotografije: favim.com