31 mar Vreme je najpouzdaniji ubica

– Mnogi bi platili da vide tvoju smrt.

– Šta je u tome tako posebno?

– Taj prizor vredi milione, kad ti kažem! Od tih para stan bi mogla da kupiš!

– Aha, šest metara pod zemljom. Košta poprilično!

– Ma smislićemo nešto da bude bezbedno…

– Bezbedno umiranje?

– Šta ti fali? Isfoliraš jednom sopstvenu smrt, pa si mirna dok stvarno ne dođe. Zar ne bi htela da najzad živiš onako kako ti priliči?

– Da, ali ovo nema nikakvog smisla…

– Šta nema smisla? Umiranje? Umiranje je nasledno, tu nema spora. Ljudski je umreti, a ti se nećkaš kao da te nagovaram na neki protivprirodni blud. Jebo te, al’ si nezahvalna!

– Šta ti u stvari hoćeš od mene?

– Ja šta hoću? Ja? Hoću da ti pomognem. I hoću trideset posto od tog tvog umiranja. Mislim da je to velikodušna ponuda. Šta ti misliš?

– Mislim da je budalasta. Šta koga boli q za moje umiranje?

– Da ti objasnim ja nešto. Vidi ovako, ljudi plaćaju da vide svašta… Plaćaju anoreksičarke da proždiru ogromne kriške voća. Ako su veganke, onda gutaju kobasice dugačke kao pola banane; za pozamašnu sumu, razume se. Modelsicama koje reklamiraju proizvode i kozmetiku za negu ruku plaćaju da odseku nokte u koje su uložile više meseci truda. Nokti se premere i samelju u prah, pa se preprodaju kao afrodizijak. Ha? Da, majke mi. Slušaj dalje. Drčne žene plaćaju da pijane gmižu po podu i da pričaju same sa sobom. Štreberke plaćaju da se preobrate u kurve, časne sestre da opšte sa đavolom. Tako je oduvek bilo i tako će biti.

– Plaćaju da ti napakoste. Plaćaju da te ponize, jer to im je jedini izvor uzbuđenja. Instant erekcija i prividan dokaz odavno izgubljene muškosti. Plaćaju da im igraš dok god se ne sapleteš i dok ne umreš u tom padu… Fuj!

– Da, plaćaju da vide tvoju smrt. Shvatila si. A što smo sad gadljivi na novac – ccc! Pa, dobro, ti umri za džabe, sama i zapuštena, onakva kakva više nikoga ne zanimaš. Je l’ ti se to više sviđa? Etički je ispravnije, je l’ da? Ali q-rca ne vredi. Je l’ to hoćeš?

– Ne.

– Onda?

– Šta onda? Šta sad?

– Sad odaberi svoju smrt, pa da uključimo kameru. Kako bi volela da umreš?

– Uh… Znam! Da umrem kao Safikada. Eto, setila sam se!

– Šta? Safi – ko? Ko ti je sad ta kučka?

– Ona koja je dokazala tvrdnju o vremenu kao najpouzdanijem ubici. Znaš kako je skončala? Istrčala na tvrđavu, stala pred top koji je svakog dana otkucavao podne i – beng!

– Big beng! Ej, je l’ se kaže Big beng ili Big Ben? Nebitno to. Nego, nesrazmerno je velik metak – topovsko đule na krhku ženu – neće lepo izgledati. Ali dopada mi se taj koncept vremena. Probaj da razradiš malo…

Vreme… Treba mi neka neumoljiva smrt. Čekaj! Ma, ne čeka ona nikoga! Uzima čulo po čulo, onda razum i govor (ne nužno baš tim redosledom). Uzima dodir. Nabola sam se na vrh podneva kao na žaoku; i ostala tako nepomična i tupa, do poslednje kapi istočene krvi. Uzima sluh. Otkucaj sekunde eksplodirao mi je u utrobi i razneo svu moju nezačetu decu; zajedno smo ogluveli od tog praska. Uzima njuh. Štapići tamjana  koji su nekoć goreli umesto skazaljki spržili su svako moje sećanje na mirise. Uzima vid. Iz sata sa klatnom izletela je kukavica u neočekivan čas i nahranila se mojim okom. Uzima ukus. Padam u mehanizam džinovskog budilnika; samlevena, u svega nekoliko obrtaja pretočena sam u kanibalističku užinu. Konzumiraj sad moju voljenu smrt u neumoljivom vremenu, hoćeš li?

Autorka: Marijana Čanak

Fotografija: favim.com