29 maj Vratila se roda

Hej, vi! Zaboravila sam nešto da vam kažem. Htela sam, al’ sam zaboravila. Ono, nije da moram ja vama sve da pričam, al’ ovo hoću. Jer, bitno je. Ili važno, okej, još uvek ne znam razliku. Profesorka, žmurite! No, hoću da vam nešto kažem, tu sam stala, jeste. Svima vama što noseve oborite čim jedna kiša padne, pa ne izađete na ulicu (Bož’ sačuvaj, pa ‘di ćete po ovom kijametu?!)  ili, ako baš prekipi, mislim, nestane nešto za u kljun, trknete, al’ onda narednih par dana kukate što se niko ne seti neko vanredno stanje da proglasi, nešto, i dozvoli vam da bar ne ustajete iz svojih kreveta kad nema sunca. Da spavate do dvanaest, recimo, pa lagano, u novi dan.  E, nema! Reko Vođa *NE MOŽE*, ja se složila. Šalim se, nemam ništa ja sa njim, da se razumemo, još onomad kad su mi na vrata dolazili i smeškali se silno, ja im rekoh da hoću da potpišem tek kada neku hipi partiju osnuju, ostalo mene ne zanima. Okej, gospođe s rukama na ustima i uzvicima “Ju, naopako!” i slično, opustite se.  Nisam ni ja za drogu i te “Ju!” stvari, al’ ne bih se baš složila ni da su vam sada ova lica što ih gledate ustreptalo (poneko i ispsujete, u redu) sasvim čista. Bar da se zna da to svi radimo, nema laži, nema prevare. Hej, šalim se, pa ‘di ćete? Ozbiljno sad, jesam hipik u onom šarenom love&peace smislu, to je sve. Zapravo, nešto sam drugo počela da pričam… A, da! Htela sam, al’ sam zaboravila. Za sve vas što ste se sad iznervirali i razmišljate kud vreme utrošiste na Ovu, umesto da na prozoru komšinicu I “onog njenog” nazirete, … Jeste, opet su došli u po’ noći, ja propratila. Nego, nisam to htela da vam kažem! Ne, ne znam šta je imala na sebi. Ne, nisam sigurna da l’ je bio pijan. Love&peace, E!

Kad smo kod ljubavi, mira i ostalih detinjarija… Videla sam rodu! Da, to sam htela da vam kažem od samog početka! Kako to misliš “odlaziš”? Ali, tek sam počela da pričam! Hej! Čekaj! (Ode.) Nego, ti, retko mudri (ili ne) čoveče, što te interesuje nastavak moga izlaganja, da nastavim. Aha, ne interesuje te? Samo ubijaš vreme, dok ne stane kiša? Kako god, kad već ne umeš da uživaš u njoj, slušaj ‘vamo! Videla sam rodu! Kako to misliš “na čemu sam”?  Rodu, e! I gnezdo i sve? Ne, nisam baš sigurna da mi jeste mahnula, ali… Hej, ne zavitlavaj! Kako te to nije briga za rodu? Ali, rode su mir i ljubav, i lepo, i sve! Još je Milenko onomad govorio o rodama, kako su pametne one ptice, ne bi baš šipčile toliko kilometara da im nije dobro kod nas! Kako “koji Milenko”? Eh, ubi mi želju za pričom! Ništa ne znaš! Milenko i Jagoda, sećaš se? Ako je odgovor odričan, ne govori ništa, molim te, dosta mi je za danas razočaranosti. Kucaj na svom internet nebu: “Vratiće se rode”, sve će ti se kasti. Eh, današnji mladi! Jes’ naopako, kad nebo u kutiju smestiš. Jes’, ne mož’ to na dobro da izIđe! Ali, rode su ti čudne ptice. Osete gde je dobro, onako, baš osete. Iako ne poznaju Vučića, niti znaju za hipike, niti ih briga što se ti na kišu duriš, one znaju da ovde jeste dobro mesto za život. Valjda jer je njima dosta da pored sebe imaju nekog da ih voli, svakodnevno grli i zasmejava, i njima to dosta. Naprave udobno gnezdo, ne neko raskalašno, tek da mogu da se fino smeste, a da ih ne žulja ništa. Hjo, onda se tu vole i grle i život žive i smešno im i pomalKo tužno kad vide ljude kako živeti ne znaju. Kako se srde kad padne kiša. Ili poskupi jogurt. Ili dune vetar, pa im šešir dobije krila. Ili što Ekrem ne pobedi na Farmi. Ili što Onaj ne da gol. Il’ što Šeherezada prođe kako prođe. Il’ što Mala nevesta nikako da prođe. Il’ što ti sada očima prevrćeš, umesto da poslušaš i živiš jednom! Vide sve to rode i nije im milo. Al’ opet, misle da ovo može biti dobro mesto za život. Pa se gnezde i kad – kad ljude opominju na lepe male stvari, što život znače. Stala kiša, pa? Odlaziš? U kladionicu? Sad? Ali, čekaj, tek sam počela! Ne, ne, ‘eeeej, vrati se, zaboravio si nešto! (Ode.) Život si zaboravio.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: weheartit.com