23 jul Vrata sreće

         Jovana je bila zgodna žena, majka dvoje dece koja je izgledala bar 10 godina mlađe. Obrazovana i negovana držala je do svog izgleda isti koliko i do dobrog glasa koji je pratio. Vredna supruga odlazila je kasno na spavanje pošto bi spremila ručak i opeglala veš, a prva je ustajala da pripremi deci doručak i stvari za školu. Na poslu je takođe važila za vrednu i sposobnu ženu spremnu da odgovori svim zadacima koje je pred nju stavljala služba. Ploveći morem svojih želja uplovila je u mirnu luku sitnih zadovoljstava.

         Zoran je bio proćelav muškarac srednjih godina čije su se bračne strasti stišale, a veliki stomak samo dokaz da je fudbalske utakmice na terenu ’’iza škole’’ zamenio Euro ligom  na  ekranu.  Pripadao je onoj besmrtnoj vrsti muškaraca koja čita novine posle ručka i bavi se svojom ženom samo ako te večeri nema utakmice na TVu. Tromost u pokretima kompenzovao je svojim zadihanim mislima koje su se pretvarale u reči bez energije. Prema deci je bio nezainteresovan i strog preko mere. Za stolom je vodio dugačke monologe o politici, fudbalu i rijaliti zvezdama tonom za koji je njegova supruga smatrala da je savršeno podešen između prdenja i grebanja. Ženi se obraćao u pauzama koje su trajale i po nekoliko dana; – Ostavi mi pare za cigarete, nisam stigao da podignem novac iz banke.

         Život dvoje mladih ljudi, pun podnošljivog besmisla, tekao je ispod površine običnih reči.

         Bilo kako bilo, Pavlovići su prijateljima izgledali kao idealan par dok su poznanicima bili primer skladne i stabilne bračne veze. Deca su bila zaokupljena školom i igrom a jedino je supruga analizirajući pažljivo njegov karakter primetila sebičnost njegovog nepokretnog uma i bolesnu sklonost ka video igricama. Muž je svako pre podne radio na poslu, popodne je spavao nasukan u baruštini ravnodušnosti, a noći je provodio kraj kompjutera igrajući protiv nevidljivog protivnika. Njeno nezadovoljstvo je raslo kao testo pored vatre, sporo ali sigurno. Ono što je za nju bio problem okolina je tumačila kao sitnu nastranost običnog čoveka koju poseduje svako od nas samo je ispoljava na drugi način. Jedna njena koleginica s posla rekla joj je kada se požalila: „Imam utisak, Jovana, da ga osuđuješ samo zato da bi imala šta da mu oprostiš.“

         Jedne srede u sedam uveče Zoran je izašao iz sobe i sudarili su se na hodniku stana.

         – Osvojio sam prvo mesto u kvalifikacijama za Heroes Saga, zamisli samo tri meseca besplatno u američkoj ligi!

         – Zorane, večera ti je u šporetu, ručak za sutra nemaš snađi se. Ja idem u školu po decu i odlazimo kod mojih. Napuštam te.

         Tek tada se setio da je tog jutra primetio kako nema njene šminke u kupatilu, obuće po hodniku i kako su prazni ormani. Hteo je da je pita šta se to dešava ali je zaboravio.

         – Možeš li mi makar reći razlog, imam prava na to nakon 15 godina braka.

         – Od tih 15 godina koje pominješ više sam provela kao udovica nego kao supruga.

         Zamislio je sebe u mrtvačkom sanduku ukočenog lica okružen vencima od cveća i požurio je sa rastankom. Zatvorio je vrata. Žena je izašla u hodnik sa torbom u ruci. Njen lik koji mu se smeši je poslednje čega se seća.

         Ni posle razlaza par nije padao u očima niti je bio interesantna tema za razgovor uz kafu, tim pre što komšiluk ne nađe ni malo povoda da zamesi priču o preljubi ili nasilju u porodici. Dušebrižnici skromno zaključiše da je razlog svađe sigurno novac, tačnije dugovi u koje su zapali zbog kupovine auta i sređivanja stana. Razvod je, uostalom, uobičajena pojava u današnje vreme.

         Pre godinu dana je dobrovoljno napustio njenu postelju a sada je bio na korak da zauvek izgubi mesto u čestitim grudima svoje odane supruge. Nesvestan opasnosti koja se širila pod njim nije bio spreman da pogleda u ponor koji je načinio u osećanjima prema supruzi, ne zato što je taj ponor bio dubok i taman već zbog opasnosti da se prebrzo ne zatvori. Uđe u spavaću sobu i leže u postelju koja je još mirisala na nju. Raširi obe ruke i iznenadi se širinom kreveta kao da je prvi put u njemu. Tako i zaspa, u odelu.

         U jutro ga navika uhvati za ruku i odvede u trpezariju ali tamo umesto skuvane kafe ugleda prazne prevrnute šoljice. Upali šporet, prelista poruke na telefonu, podiže roletne i sve to uradi sa tromošću koja je svojstvena za neodlučnog čoveka. Ugleda nešto u rerni i seti se da nije večerao i da je zaboravio da ostavi šerpu u frižider. Dok je čekao da proključa voda za kafu njegov mozak je sedeo zbunjen pred pitanjem odkud njegovoj ženi toliko hrabrosti da se upusti u tako veliki rizik.  Ugleda njen lik kako mu se smeši sa slike na zidu isto onako kao sinoć ispred vrata. Uplašen mišlju da su mu porasli rogovi a da to nije ni primetio on potraži utočište ispred kompjutera ali uzalud. Svi igrači iz njegovog tima bili su isključeni. Vremenska razlika. Daleko preko okeana bila je noć i svi su spavali.

         Razumna ideja da pozove suprugu na trenutak prodrma njegov tromi temperament ali je bolesna taština preseče u korenu. U narednih sedam dana čuli su se svkodnevno. Svaki put je Jovana njega zvala kad dođe s posla da ga pita kako je. Njeno srce je bilo potišteno ali mirno dok je u njenoj glavi tinjala misao kako je nepremostiv bezdan deli od njenog, sada već bivšeg muža. Kao što je izašao iz stvarnog života i zagazio u virtuelni svet, isto tako je izgubio predstavu o neobičnosti svog ponašanja. Dok je Jovana govorila o deci on je pričao o sporazumnom razvodu braka, računima, zameni ulja u kolima, neispeglanim košuljama. Posle 15 godina vernosti sa svim osećanjima za koje je bilo sposobno njeno srce ona je napokon priznala sebi da njen muž polako bledi. Ispario je iz nje isto onako naglo kao one noći kada se kradom izvukao iz postelje i proveo noć kraj kompjutera.

         Vremenom briga za decu i ljubav prema sebi postadoše najbitnije stvari u njenom životu. Takav čelični poredak postao je pravilo koje nije kršila zarad sitnih radosti. Zoran je nastavio da igra igrice po celu noć. Skrivene želje i strasti su provalile zaštitni zid, njegov nemoćni um nije mogao da ga spase. Najzad mu se pružila prilika da nestane iz života i tako izbegne većinu obaveza. Sve više je igrao u novac maštajući o glavnoj novčanoj premiji kao što o budućnosti razmišljaju samo oni čija sadašnjost nije toliko sjajna. Prestao je da se brije, da pere kosu, da izlazi sa prijateljima, da govori. Preko nedelje je odlazio na posao, a vikendom su mu dolazili sinovi u posetu. Nove okolnosti su imale poguban uticaj na njegovo zdravstveno i materijalno stanje. Deci je redovno ponavljao „Sledeće nedelje kad dođete biće gotovo, gasim sve i idemo po majku.“

         Kad bi vreme moglo da se zaustavi dok čoveka ne prođu ’’lude bubice’’ ljudi bi živeli 1000 godina.

         Godinu dana kasnije kupio je sinovima poklon za rođendan, ženi buket svežih gerbera i krenuo u posetu. Nakon pola sata hoda ugledao je kuću svog pokojnog tasta gde je pre mnogo godina otškrinuo vrata sreće. Ovog puta otvorila mu je Jovana i rekla da su dečaci na ekskurziji. Stajala je na pragu sa novim mužem i onim starim prijatnim osmehom na licu. Svoju trudnu suprugu grlio je gospodin koji se dobro prilagodio svetu i sistemu u celini. Neko ko nije išao u stranu rizikujući da izgubi mesto na grudima voljene žene.

Autor: Branislav Banković

Fotografija: tumblr.com

Priča „Vrata sreće“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“