23 okt Vozovi moji prolaze

Stojim na peronu železničke stanice. Šarene torbe mi se neprestano smenjuju pred očima. Koferi koji se nespretno vuku. Uznemireni ljudi kao po traci unezvereno jure. Promukli ženski glas mi para uši dok opominje da se svi putnici ukrcaju. Kiša pada.

Jedan sasvim običan dan u Beogradu. Dosadan. Usporen. Valjda je uvek tako kada padne kiša. Sve stane. Samo se ljudi sudaraju i prenose jedni drugima nervozu kao prehladu. Većina ni ne zna kuda ide, ali i dalje idu, dok kiša i dalje pada.

Nesvesno dodirujem kosu. Razigrane lokne su se već pretvorile u blage talase. Da, ja sam od onih devojaka koje razmišljaju o kosi. I trenutno o svojim crvenim cipelicama koje polako postaju bordo. I o Njemu, jer ga neprestano provlačim kroz misli.

Prevrćem po rukama pravougaono parče papira. Poslednjih desetak dana železnička stanica mi je nekako uvek usputna. I ona karta mi slučajno zaluta baš u torbu koju nosim tog dana.

Kako samo jedna malena hartija može imati toliku vrednost?

Vrtim se na ringišpilu. Društvo mi prave Strah od nepoznatog, Iščekivanje, Euforija, Preispitivanje i uvek nepozvano ono dosadno „Ali“. Guraju se i petljaju, neki mi dišu za vratom, a neki zaostaju, pa se smenjuju i tako se svi zajedno vrtimo u krug. Ovaj ringišpil će se uskoro zaustaviti i onda će biti kraj svemu. Ili možda početak.

Zvuk voza mi uvek prekine misli na tren. Vozovi moji prolaze. Baš kao i u pesmi Tome Zdravkovića.

„Umornim korakom život gazim, starim,

A nemam gde da se vratim…“

Samo što ja imam.

Nasmejana krećem ka kući, šljapkajući svojim sada već bordo cipelicama po mokrim ulicama Beograda.

Autorka: Anela Uzeirović

Fotografije: tumblr.com