12 okt VOLI ME. NE VOLI ME.

Proročka trava.

Proricanje sudbine na dečji način – ubereš travku, pokidaš joj srcoliko lišće i ona ti, svojim belim cvetom kaže: Voli te. Ne voli te.

Trebalo je da mi bude jasno još tad da biljka to baš i ne radi dobrovoljno – mislim na tu žrtvu zarad našeg znanja. I da sve u životu, pa i to naivno proricanje sudbine, ima svoju cenu.

Voli me – ne voli me travka u zrelijem dobu preraste u taktiku. Volim te, ne voliš me. Ne volim te da bi me voleo.

U P. postoje neki „lokalni Don Žuani“, oženjena gospoda sa buljukom dece i predivnom gospođom koja ih čeka kod kuće. Kad ih pitate gde su krenuli tako kasno, oni vam odgovaraju: „U štetu“. Zna se šta je šteta – rečenica kojom se samoprozivaju vitezovima, frajerima, muškarcima. Ili bar to tako zvuči. Jer P. je milionski grad u kom se vesti šire neverovatnom brzinom. Pre nego što Don Žuan i stigne do mesta svoje štete. Što više preljubničkih poteza, viša reputacija. A supruga? „Ja moju ženu volim, ona je svetica!“

Ne znam da l’ je to samo kod nas, u duhu provincijskog šarma da se tako svetice poštuju i vole ili se bolest proširila na ceo svet.

Ili je to ta drevna veština: Ne volim te da bi me voleo.

Svi smo se barem jednom opekli. Jer: ko si ti i šta to meni fali pa me ne voliš? Čekaj, stani! Ne slaže se da se ti meni sviđaš, a ja tebi ne! Gledaj, ne volim ni ja tebe više!

Mnogi smo se upleli u tu magičnu mrežu. Voli me. Ne voli me. Voli me. Ne voli me. Voli me. Ne voli me. Voli me. Ne voli me. Jer: ko si ti i šta to meni fali pa me ne voliš?

Prvi put kad mi se to desilo bila sam devojčica. Brzo sam prebolela, jer sam bila devojčica i nije baš bilo smak sveta šta jedan dečak misli. Bili smo ravnopravni – deca. Kad me je pitao otkud mi pravo da se zaljubim u njega, pomislila sam:  „Otkud tebi pravo da budeš tako glup?“ I plakala sam do kraja časa, jer me je obrukao pred odeljenjem. Nikad mu se više nisam obratila. Skoro da me je bilo briga.

Dok jednog dana, mnogo kasnije, njegova mama nije rekla mojoj mami: „Kako to da su prestali da se druže? Pa on je po ceo dan samo o njoj pričao! Mislila sam da se zaljubio!“

Voli me – ne voli me – igračka.

Kasnije sam zaplesala po tom taktu sa Žmuom. I mogu da kažem, jedini način da se prekine ta igra jeste da se prekine igra. Tada najmanje detinjasto zvuči ona detinjasta rečenica: „Neću da se igram!“

Demonstrativno ustaneš i kažeš: igraćemo se kad budemo ravnopravni. Ne treba da posebno razmišljaš o tome da li tvoj postupak ima neku višu svrhu. Treba da zagrliš svoja pravila igre.

I tako sam sebi prorekneš lepu sudbinu.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com