17 jul Volfgangov imitator

Dezmond Fridl osetio je duboki baršun svoje majke na obližnjem gradskom igralištu. Raskošna unutrašnjost njene utrobe iznova ga je privila na pulsirajuće zidove materinstva. Uštinuo je nozdrve pod naletom viskozne tečnosti, a nagoveštaj svesti iznova je preplavio dečačko lice. Dezmond je uputio nerazgovetni šlagvort svojim napadačima, prezrivo fiksirajući smrtonosno oružje, bihromatsku fudbalsku sferu.

„Deluješ uvređeno. Imao sam želju da ti pomognem i obezglavim te. Bolje pođi majci, gospodičiću.”, šištao je domarev sin Lajl.

„Drugačije se ne postupa sa ljudima poput tebe, nikogoviću!”, izgovarao je ozlojeđeno stariji učenik.

Naučio je da ne uživa u socijalnim aktivnostima godinama nakon ustanovljene dijagnoze savantizma. Njegove izvrsne sposobnosti otkrio je profesor muzičkog vaspitanja, gospodin Vilenbrand, čije je oduševljenje ujedno posedovalo i zavidnu dozu strahopoštovanja.

Majku je izgubio u prvoj deceniji nesvakidašnjeg života.

Krupnim i suznim očima posmatrao je zgužvane glave lekara. Poput ljupkog karusela, njihove ruke sprovodile su električne impulse u majčine grudi, ali samo je prašina sa njenih trepavica zaigrala u ludačkoj želji za životom.

Dezmondova kućepaziteljka, gospođa Fajfer, bila je jedina osoba od poverenja, najbliža roditeljskoj figuri. Na kraju krajeva, rođenog oca nije upoznao.

Njene virtuozne šake učile su ga klavirskim veštinama.

„Talenat treba kultivisati, čuješ li me?”, ponavljala je gospođa Fajfer svakodnevno. Kukasti nos počivao je između dva rumena brežuljka njenih obraza. Bila je savršeno asimetrična, desno oko nestrpljivo je titralo u duplji pretivši da će odustati i skliznuti sa lica iznenada i bez upozorenja. Desno svevideće, zbijao je šale u tišini, potajno užasnut. Razgovarali smo danima, gospođa Fajfer bila je nezaobilazna tema, tetive na njenim šakama grčile su se poput veličanstvenih muzikalnih hobotnica. Durove i molove čuvala je ispod nokta.

Dezmond je redovno govorio o svojim poznanicima.

„Kradljivci nota!”, često ih je oslovljavao u nedostatku pogrdnih reči. Domarev sin Lajl držao je školsko igralište u svojim sićušnim dlanovima. Njegova pojava bila je otelotvorenje deminutiva. Minijaturne mišje oči skrivene u procepu kapaka, usne skupljene u tanušnu liniju. Slučajni prolaznik zapitao bi se preživa li nezašećerenu krišku limuna.

„Kakve su to koještarije?”, procedio je kroz zube.

„Johan Hrizostom Volfgangus Teofilus Mocart, rođen u Salcburgu, živeo u ulici Getreidegasse, broj 9… Notna sveska njegovih kompozicija za klavir, zapisao sam ih sinoć. Sviram ih za Vilenbranda, danas…”

„Ne tražim činjenice, gospodičiću. Koještarije, spalite ih!”, uzvratio je Lajl odsečno.

Osluškivao je kreštanje kradljivaca nota, njihove iščašene pojave skliznule su u prolaz obližnje aule. Lomača za umetnost, pomišlja.

Kancelarija gospodina Vilenbranda u utrobi čuva izvrsni primerak Grotrian-Steinweg klavira. Dezmond je uživao u mehaničkom valceru poluga i osovina, udarcima filcanih čekića, hrapavom ječanju šarke na vratima ispod kojih čuči neodoljiv osmeh prošaran mlečnobelim i crnim dirkama. Profesor uklanja pepeljavu paučinu iz njegove kose i nudi mu lešnik pržen na šećeru.

„Loši za zube, ali razmekšaju dušu. Izvoli.”

Gospodin Vilenbrand, notorni pijanista, podučavao je mlade talente. Dezmond je sa uživanjem slušao sonate i varijacije, usvojivši neverovatne bravure. Vilenbrandovo srce ritmično udara i manifestuje se u slepoočnoj arteriji, poput jedinstvenog polazišta katarze.

Beše umetnik mazohista, rođene kompozicije uništavao je bez žaljenja, ravnodušno i proračunato, pak Mocartov opus reprodukovao je sa neprevaziđenim pijetetom.

„Problem umetnika, vidiš, jeste u nezadovoljstvu. Svi mi, kompozitori, književnici, slikari, stvoreni smo da stremimo i dostižemo, ali ostajemo nezadovoljni i gordi. Ti si nešto posebno.”, izgovara sa oklevanjem.

„Imam ja mnoge nedostatke, poznato vam je moje stanje, zar ne?”

„Spoljašnje nesavršenstvo kreirano je da prikrije genijalnost. Budi ponosan, tvoje stanje je enigma. Danas, Turski marš.”

„Sonata broj jedanaest, gospođa Fajfer zahteva da oslobodim sve durove i molove, prva izvedba hiljadu sedamsto…”

„Sviraj prstima, pusti činjenice!”

Krajnje groteskno, poražavajuća umetnička suza naterala je Vilenbranda da zavapi. Pogođen besmišljem svoje veštine, prozborio je dve reči…

„Volfgangov imitator…”

***

„Isuse, Marijo i Josipe, šta je rekao?!”, gospođa Fajfer spušta glavu u dlanove.

Nakon što je oslobodila sadržaj iz nosa u maramu od batista, šeretski izvija usne.

Dezmond pomišlja kako nije video osmeh iskren poput njenog.

Podešava tranzistor, svira Eine kleine Nachtmusik.

***

Ingeniozni savant, Dezmond Fridl, posmatra veličanstvenu fasadu Mocartove Geburtshaus, Getreidegasse, broj 9 u Salcburgu. Spušta pogled na lakovane čizme razabirući sopstveni odraz na sjajnoj površini. Stogodišnjica Mocartove smrti izmamila je strasne ljubitelje klasične muzike.

Gospodin Vilenbrand raspreda o muzičkim lestvicama sa gospođom Fajfer, zazirući od desnog svevidećeg.

„Gospodičić Fridl, došlo je vaše vreme. Neću se pokajati?”, Vilenbrand upitno podiže obrvu.

„Nikako, gospodine. Zahvalan sam, gospodine.”

„Zapamti dobro, durove i molove uvek traži ispod nokta. Pamtiš li? Avaj, zar te ničemu nisam naučila?”

„Da, Mutter.”

Gospođa Fajfer šmrcnu i uzvrati ćuškom.

***

Oslušnuo je završno ječanje šarke na vratima, upravo će otpočeti mehanički valcer poluga i osovina, filcani čekići biće njegovo oruđe. Osvrće se i u auditorijumu naslućuje lica najdražih, ali pitoreska golobradih posetilaca više nije jasna. Oseća krv u ušima, ritmično poigravanje krvnih sudova zadaje takt. Dah prisutnih postaje jedinstvena mešavina uzbuđenja i užasa, oduševljenja i pakosti. Steže, guši, mrvi! Sonate, varijacije, fantazije, andante, allegro, vivace. Opčinjeni posetioci posmatrali su ovaj kuriozitet, neprevaziđeni savant reprodukuje klavirski opus. Dezmond Fridl podiže šake sa ukočene vilice klavira, ali na njoj počivaju još dva para. Nasmejana lica Mocarta i njegove sestre Nanerl pozdravljaju umeće. Volfgangov imitator prislanja čelo na dirke. Dnevna štampa kaže: moždana kap odnela virtuoza u akordu.

Autor: Marko Galić

Fotografija: fineartamerica.com