30 jan Voda

Subota ujutru, pola osam.

Otvorila sam oči i osetila radost, sreću, talas dobro poznate energije – raspoloženje na nivou. Skočih iz tople postelje, jurnuh do džezve da pristavim kafu za razbuđivanje, kad, ne lezi vraže. Nema vode!

Opet nema Vode!

Protrljah krmeljave oči, okrenuh se oko svoje ose i počeh razmišljati ubrzano. „Voda, voda, voda…Gde sam sakrila flašu za crne dane?! Voda, voda, voda – znam da je bilo malo u čaši od sinoć.”

Znam, trebalo bi da ima vode u frižideru. Otvaram veliki, beli sef dragocenih namirnica i počinjem da čeprkam, tražim, njuškam, virim i podvirujem. Kad, u jednom trenutku, iskoči pred moje oči flaša  mleka. Hm… A, da napravim belu kafu?!

Ugrejah mleko, taman da mogu s nogu da srknem – zamutih dve kašičice kafe, zažmurih i s neodoljivom mukom popih gutljaj. Nije loše.

Umivanje i pranje zuba. E, to će biti muka. Dok pogledam šta ću danas obući, možda i dođe koja kap vode. Nije valjda već počeo da se puni bazen – pa nije ni kraj maja. Zadržah se u ormaru pola sata, bitni su detalji. Cipele – deset minuta, nakit – još deset; pa šta, nisam dugo – taman pomislih da je došla voda.

Potrčah do prve slavine… grgmnkmm… kmmkrrrrmmk… Ništa, ni kapi.

Ljutiti pogled po kupatilu uoči vodokotlić. Makar čašu vode da ugrabim. Nakupih i dve.

Zube oprah, oči umih. Lice sinulo od radosti. E, sad mogu da krenem.

Zavrnuh dobro sve slavine po kući, isključih bojler za svaki slučaj, i sa pozitivnim mislima se uputih putem obaveza. Sretoh komšinicu dve zgrade niže. Žali se, izgleda, nema vode. Nasmeših se samo i odmanuh rukom. Dok se vratim u skromni dom, te brige će nestati uveliko – rešiće se same.

Uh… U pošti je gužva. Izgleda da ću morati dugo da čekam. Neka, setih se, nema vode. Trebaće im vremena da poprave kvar, taman dok se ne vratim kući – do ručka.

Gužva ovde, gužva onde. Komšija, rođak, poznanik, prijatelj, žamor, buka… Neopisive rečenice pune psovki lebde u vazduhu. Svako, izgleda, hvata one koje su mu bliže uhu. A ja?! Samo čujem – voda, voda… Ma, sigurno sam umislila.

Umornim korakom vratih se u skromni dom. Ne izuh cipele već pravo pojurih na prvu slavinu. Lepo i vaspitano pružih joj ruku i prošaputah: „Molim te, daj vodu!” „Grmgmrrrss…”, odgovori mi kratko i nakašlja se.

Ručak – sendvič i jogurt.

Bezbroj puta okrenuh lokalni telefon u nadi da će biti nekoga na drugoj strani žice. Čini mi se dugmad na telefonu su već izbledela od preteranog pritiskanja. Otići ću do komšije, možda on zna o čemu je reč.

„Teorija zavere!” – bile su njegove kratke reči.

Večera – sendvič i jogurt.

Ako legnem ranije, pre ću je dočekati, sigurno će popraviti kvar do zore. Pa ipak, možda se zaista desio veliki kuršlus. Treba ih razumeti.

Nedelja, jutro.

Prespavah dugu i bolni noć, punu košmara. Pila sam vodu, ali se žeđ nije gasila; prala sam zube, ali se oni nisu mogli oprati; umivala sam se, ali lice se nije bilo umiveno; plakala sam i to me je probudilo. Košmar! Jedva otvorih oči. Valjda mi se suze osušile i ostavile trag da me podsete na sinoćni san.

Voda! Pomislih.

Pomilovala sam nežno slavinu, kao kad majka miluje dete svoje i potom otpočeh da psujem u ritmu grguljanja iste.

Celo selo se uzjogunilo. Žamor na sve strane, niko nema vode, a nedelja. Sramota me jje bilo da izađem na ulicu. Nema više vode u vodokotliću – ne mogu se ni umiti. Gledam lokalne vesti. Tuče, krađe, nasilje, čini mi se izbiće građanski rat. Transparente i parole nose vidno uzrujani seljani. Na skoro svakoj piše, nečitkim rukopisom „VODA” .Ugasih televizor i reših da se u uglu sobe pomolim za spasenje Gospodnje. Ako nam on ne da vode, neće niko. Skapaćemo danas, u nedelju.

Od iscrpljenosti sam zaspala.

Sutradan me probudi zvono na vratima. Trgoh se iz molitvenog ćoška. Rasčupana, krmeljiva, izgužvana i poluprljava otrčah do vrata. Tamnoputi mladić, belog osmeha, sa nekom hartijom u ruci pogleda me pravo u oči i odlučno reče :

„Račun za vodu!”

Autorka: Lidija Huk

Fotografije: hayadan.org.il, favim.com