16 jun Vladimir Nišević: „Pojačaj muziku i pusti je u sebe!“

Malo je umetnika i bendova na današnjim prostorima koji se usuđuju da kažu ili pokažu ono što misle. Vladimir Nišević je frontmen benda Džepovi. Poklonio nam je pravu malu „rokenrol filozofiju“. Uživajte!

Kako ste došli na ideju da se bend zove „Džepovi“?

Rokenrol je danas alternativa. Više nije toliko popularan koliko je bio. Nema puno klubova u kojima se svira. Ne možete da ga čujete ni na televiziji. Samim tim postao je intiman. Nešto što ljudi nose sa sobom. Džepovi su intimne pregrade. Samo tvoje. Mi ga tu čuvamo. Ne damo da ga unište. Zbog toga rokenrol nije mrtav. Mislim da nikad neće biti. On je za posebne ljude koji razmišljaju o sebi. Naše svirke su često energetski prasak. Baš zato što su neposredne. Nisu za svakoga. Sećam se ovog toka misli. U tašmajdanskom parku pre četiri godine, na klupi, iza starog „Bonafides-a“. Tu se rodila ideja da se zovemo Džepovi. I dan – danas radim slično. Park je moje prirodno stanište. Idealno mesto da se smirim i razmislim o svemu.

Skoro svake subote ste u „Čorbi“. Nastupali ste na mnogim festivalima. Reci nam koja je svirka nosila posebnu energiju i notu?

Tako je. Svake subote smo u Čorba kafe – u. Drago mi je da postoji u ovom gradu takav klub. Zaista ima regionalni potencijal. Brani integritet rokenrola. Od vitalne je važnosti za održavanje mladih i dobrih bendova. Bendovi moraju da sviraju, znate, to vam je kao utakmica. Napredujete. Mi smo tamo skontali ko smo. To  je važno. U moru istih klubova Čorba je drugačija. I opstaje pod udarima „urbanih“. Ovo nije reklama za klub. Doista. Naprotiv, istina je. Uopšte ne pozivam ljude da dođu po svaku cenu. Ko ne kapira rokenrol neka slobodno ne dolazi.

Što se tiče drugog dela pitanja ispričaću vam jednu anegdotu.

Svirali smo u jednom beogradskom klubu do četiri ujutru. Posle svirke smo raspravljali „krive Drine“, nesuglasice unutar benda i ostale prepreke između nas. Bilo je povišenih tonova, ljutnji i sve po redu. To su normalne stvari. Bend vam je kao brak. Ta „vanredna sednica“ trajala je do pola sedam izjutra. U pola devet se nalazimo na Zmajevoj pumpi kako bi krenuli putem Kosovske Mitrovice. Bilo je to na Vidovdan prošle godine. Put je bio naporan, moj glas u lošem stanju, momci vidno loše raspoloženi, a narod čeka. Prosto nisam mogao da zamislim da ću zapevati. U hotelskoj sobi smo se dogovorili da damo sve od sebe. Posle Galije smo izašli na binu i ja sam se tresao kao prut. Nisam smeo da priđem mikrofonu. Na sve to kao bujica nadolaze emocije prema Kosovu i svima nama poznate svetske nepravde. Žarko (solo gitarista Džepova) je zasvirao temu pesme „Zemlja“ –  Ekatarine Velike. Oko deset hiljada ruku i grla je zatreslo binu. Glava mi se naježila. Grlo je samo propevalo. Volja je pobedila. „Ovo je zemlja za nas“. Taj momenat mogu u svakom trenutku da premotam i osetim ga opet. Dobro sam ga zabeležio.

Da li ljubav prema muzici i rokenrolu nekada „pokaže zube“?

Pa ne. Uvek sam za muziku. Moj odabir je rokenrol, ali se za mene muzika deli na dobru i lošu. I to je vrlo subjektivno. Ukusi su različiti. Dobra muzika uvek može da me pridobije. Muzika je za mene religija veća od svih religija na ovom svetu. Za razliku od iste čista je i neuprljana. Ona je dobar sluga i dobar gospodar. Spaja ljude i čini dobro. Veći je roditelj od roditelja samih. Dete roditelju kaže ponešto, a muzici sve što vidi i oseća. Prema tome, muzika mi nikad nije oduzela, nikad me nije odvela tamo gde ne želim. Samo je pojačaj i pusti je u sebe. Idi s njom gde god želiš.

Danas se muzika plasira preko interneta, po klubovima, ali i u vidu „čvrstih izdanja“. Koliko je važan taj „paket aranžman“ i da li on uvek nađe put?

Internet je dovoljno slobodno i veliko tržište. Pojeo je tu kapitalističku šemu prodaje diskova. Objaviti cd je više kao lična karta ili marketinški trik: da bi te smatrali za ozbiljnog poslodavca, što je meni potpuno bezveze. Tj. nije najvažnije. Marketing ne mora da bude u čvrstoj vezi sa kvalitetom. Znači, možete da imate odličan marketing i loš proizvod. To je za mene kapitalistička prevara. Svestan sam da tržište danas podrazumeva marketing, ali mi se bavimo suštinom našeg posla, hobija, kako god želite. U sklopu mojih studija sam učio marketing i dobro ga razumem. Svaki marketinški potez kao da nosi parolu, tipa: „Dođite, mi smo super“ ili: „Kupite, ovo je najbolje za vas“. To mi je pomalo omalovažavajuće za savremenog čoveka koji putem te poruke nema dokaz da je to stvarno super ili najbolje za njega. Po mom skromnom mišljenju, najbolja reklama je dobar proizvod. Naš najveći marketing je naša svirka i to je jedino merodavno. Najbolji marketinški potez bila bi reorganizicaja rok scene kako bi kvalitet  proizvoda  doživeo strašni sud. Pa da vidimo čiji marketing „crnu vunu prede“.

Da li se u Srbiji, i generalno na našim prostorima, dovoljno sluša i ceni ovakva vrsta muzike?

Verovali ili ne, mislim da se ova muzika dovoljno sluša i ceni u Srbiji. Ne masovno, ali dovoljno. Međutim, stiče se utisak da smo u manjini zbog medija koji nam danas uređuju živote. Uveren sam da nas ima dosta. Rokenrol je oduvek bio otpor glupostima kojih danas ima suviše. Pogotovu u muzičkoj industriji. Rokenrol je društveno odgovoran i angažovan. Ispravno vaspitava, veliča ideale zbog kojih čovečanstvo i dalje sija. Jeste, filozofiram, ali to su ljubav, čast, lojalnost, dostojanstvo, solidarnost, zajedništvo. Rokenrol je čovek koji čvrsto stoji na nogama i gura ljude napred. Uz dobar ritam i melodiju. Takt. Pospešuje, hrabri. Jugoslavija je nekada imala veoma dobru scenu. Gašenje te scene vezujem za političke igre koju su doprinele da pre svega ova zemlja ode u kulturni i moralni kolaps. Rokenrol je bio nadnacionalan i ti ljudi su bili intelektualna elita cele zemlje. Kada urušavaš zemlju prvo udariš na intelektualce i mladost. Neki od njih su i dalje prisutni. Slušajte šta govori Zoran Kostić – Cane. Čovek je ljudska veličina za sve današnje kvazi – intelektualce, samozvane demokrate, interesne grupe. Milan Mladenović, Branimir Džoni Štulić, dr Nele Karajlić. Ne, nisam Jugosloven, već čovek. Skrećem pažnju samo na to kakve ljude je rokenrol izrodio. Oni ostaju, pesme traju, vlast se menja. Potreban nam je čovek koji će da akcentuje kulturu. To je najispravnije moguće delovanje. Kultura je osnovni preduslov da čovek bude duhovno bogat, nadahnut, voljan, kreativan, dobar, vredan i pošten. Osnovna stvar da se u njemu razviju svi potencijali koje poseduje. Duhom siromašan čovek ne može ni da shvati šta mu je potrebno. Kada se kultura bude popela na ozbiljan nivo, siguran sam da će za rokenrol tu biti prostora. O tome sanjam, verujte, makar ne učestvovao u tome. Samo želim da pomognem. Da kulturno procvetamo, da se zabavljamo na kulturan način. Da ne budemo društvo spektakla, da ne budemo ovce. Crne ovce. Da nam muzička industrija ne nameće ono što su nam „spremili“, već da biramo ono što želimo. Pritom, kada kažem da „kulturno procvetamo“ ne mislim samo na rokenrol. Ima toliko dobrih pravaca i dobrih izvođača kod nas. Mislim na džez, mislim na fank, mislim na rep, pank, soul. Mislim na prostor za druge muzike i fuzije. Mislim da treba podržati i obogatiti našu muzičku scenu. Pa mi smo užasno talentovani, hej. Naš FMU je izbacio mnogo muzičkih genijalaca za koje ne znate. Zašto ne biste znali? Svi ti nadareni ljudi pate i rade kao konobari po kafanama. A danas u ponudi imamo jednoličnu, plastičnu muziku koja ima kratak rok trajanja, koja nikad neće biti važna, nikad zapamćena. Pogledajte našu scenu danas. Ako uopšte mogu tako da je nazovem. To mu dođe – estrada, u stvari. Pa to nisu umetnici. To su ljudi koji rade biznis. Neki prosečni pevači kojih je ova zemlja izrodila na milione, koji ne pišu svoje tekstove, na prave svoju muziku. Dođu i otpevaju. Pa ja bih tako postao Sinatra. Vrlo je važno da muzička scena postoji i da za sve pravce postoji mesto. Važno je za našu decu. Važno je, jer nam muzika vaspitava tu decu. Mnogo više nego što smo svesni. Teško je živeti sa tim. Stvarno. Znam da govorim pomalo uzaludno. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem mlade ljude koji rade slično, koji žele da stvaraju, koji dele moje mišljenje da nam se jave, da dođu, da budu naši gosti, da se organizujemo, da razmenimo iskustva, ideje, muzičare, da delujemo zajedno. Ne mogu da dođem do njih u ovom gradu. Nemaju kako da se oglase. Mi moramo da se ujedinimo. Mi to možemo zajedno. Ko sme – taj može.

Prošle godine ste snimili prvi demo snimak pod nazivom „Šveca“. „Definisao“ si je kao pesmu o „ljudskoj gluposti i ljubavi prema sestrama“. Ostalo je da nam otkriješ koliko je seka „fina, topla i meka“?

To što smo izbacili na internet je demo snimak. Rekao bih da je to više zbog  pritiska ljudi, kako bi mogli da je čuju. Ja sam više za ćutanje, jer još nemamo uslova da na dobar način prezentujemo ono što stvaramo. Što se same pesme tiče, muzika je nastala u momentu koji je zapisan. Mislim, ta pesma je jedna velika pošalica. Tekst sam napisao kao razbijanje tabua o sestrama. Poštovanje koje imaš za osobu čija ti se sestra dopada je autentičan osećaj. Pre bih mogao da kažem njenom ocu da smo zajedno nego njenom bratu. Ne znam, tako nekako osećam. Znate ono kad neko iz društva ima lepu sestru pa krenu gluvi telefoni. To mu dođe kao ljudska glupost. Krijete od njenog brata da ste zajedno. Na kraju pesme mi se svidela i sestra moje devojke. Znaš, kad ti se neko svidi rušiš sve granice. A možda te pesma u stvari opominje. Ne znam, poslušaj. Možda te „odradi“ drugačije.

Šta se događa kad vašu muziku i ideologiju izvučete iz džepova?

Mi smo našu ideologiju izvukli iz džepova. Ona je na stolu. Ne ulazimo ni u kakve okvire. Planiram da ništa ne planiram. Sve danas zavisi od love. Važno je da imamo radnu etiku, da pumpamo gorivo kreativnosti. Da stvaramo. U ovom slučaju se vodimo intuicijom. Osetićemo pravi tenutak. U životu nema prečica, mora da se radi.

Muzika koju svirate nosi jednu posebnu energiju i boju. Niste hermetičan bend, već flertujete sa publikom. Kako uspevate da tokom „flerta“ ostanete svoji?

Kada imaš dobru komunikaciju sa publikom lako je ostati svoj. Komunikacija putem pesme, čini se, realnija je komunikacija od razgovora. Za mene je umetnost realnija od realnosti. Mi uvek dobro sviramo, ali od komunikacije sa publikom zavisi da li je svirka bila dobra ili loša.

Koje ciljeve ste ostvarili, a na kojim i dalje radite?

Uspeli smo da identifikujemo ko smo kao celina. Uspeli smo da pronađemo smisao. Zna se ko je za šta zadužen. Ko kosi, a ko vodu nosi. Uspeli smo da izgradimo stav i da ga iznesemo. Uspeli smo da volimo to što radimo. Uspeli smo da održimo nivo. Da sa velikom energijom radimo. Uspeli smo da usaglasimo ciljeve. Da ne poletimo. Naš cilj je da stvaramo. Stepenik po stepenik. Mi sviramo rokenrol. Uspeli smo da budemo isti. Uspeli smo mnogo toga, a ništa uspeli nismo.

Da li postoji neka udvojenost između Vladimira muzičara/izvođača/tekstopisca i Vladimira u svakodnevnom izdanju?

Mislim da sam uvek jedan isti čovek. Volim da pričam o sebi sa drugima. Isto tako, volim da pričam sa nekim o njemu. To je istinit razgovor, naučiš mnogo iz razgovora sa drugima – o sebi, o njima, o životu. Srce je puno kad nekog razumeš i kad te neko razume. Tamo gde je srce, tamo sija sunce. Ja sam ekstrovertna osoba. Otvoren prema ljudima. Slušalačka sposobnost mi dosta govori o njima. Pažnja i koncetracija u razgovoru. Tako i kroz pesmu razgovaram sa ljudima. Vidim kako reaguju i to je njihov odgovor. Ono što radim u životu – to je moj život. Volim da pišem i čini mi se da mi je taj radar za reč, frazu, rečenicu, smisao, strofu ili naslov uvek uključen, gde god bio. Volim da pevam i to često radim. Užasno me nervira što ne mogu da pevam kada hodam ulicama ovog grada. Kada mi se javi neka dobra melodija, krijem se u nekim sporednim ulicama i kada neko prođe naprsnu mi obrazi od neizdrža. Zapevao bih iz sveg glasa i potpuno bih se ubacio u ulogu. Samo čovek i dalje nije dovoljno slobodan. Ja sam dete i tako želim da ostane. Kad zaboraviš da se igraš počinješ da truliš. Volim da šetam i to često radim. Išpartao sam Beograd uzduž i popreko. Mogu da odšetam do Niša i nazad za petnaest minuta, čini mi se. Volim da čitam i to često radim. Obožavam Kapora i Selimovića. Nisam pročitao mnogo knjiga. Tek ću. Volim da čitam na preporuku. Izvolite. Pročitajte “Majstor i Margarita” od Bulgakova. Ne volim krimi filmove. Dosadni su. Omiljeni reditelj mi je Džim Džarmuš. Omiljeni film – Ghost dog. Obožavam srpsko glumište. Fantastični glumci. Toga ljudi nisu svesni. Kakav crni Holivud. Volim svoju zemlju i narod. Volim naše sportiste. Užasno smo talentovani. Tako mali, a tako uspešni. Ponosna istorija. Volim Milana Mladenovića. Najbolji rok pevač s ovih prostora. Ozbiljan pesnik i dobar gitarista. Na svojim svirkama često pitam ljude da li slušaju Tomu Zdravkovića. Dva smo sveta različita. Ko ne voli Tomu, nema srce, dušu i telo. Izuzetno poštujem Beogradski sindikat. Jako ispravni momci. Volim kafanu “Drvo Javorovo”. Tamo se osećam kao kod svoje kuće. Ne pijem alkohol. Vrlo retko. Na svadbama i slavama. Pivo još ređe. Glupo piće. Imam dobre prijatelje. To je pravo bogatstvo. S njima se život čini kao švedski sto. Nemam devojku i žene mi se ne bacaju pod noge zato što sam mali i furam razdeljak na stranu. Oduvek sam se divio skromnima, fokusiranima, diskretnim herojima. Nekad sam i glup. Šta? Vi nikada niste bili glupi? Svi smo mi ljudi sa svojim vrlinama i manama. Sam si sebi Bog i otac, a poštovanje je nešto drugo. A konkretan odgovor na tvoje pitanje bi bio – Ono što sam na bini, to sam i kod kuće. To je fakat.

I za kraj, frontmen grupe „Džepovi“ će nam reći zašto je on crna ovca…

Nisam ovca. Ovan. Aprilac. Idealista sam. Nekad rasipam energiju na nepotrebne ljude i stvari. Disciplina i odgovornost mi se nekad smeju iza ćoška. Ali vrlo brzo uvidim magareće uši iznad glave. Što se tiče vaše redakcije, redak ste primer očuvanja pravih vrednosti. Dajete šansu mladima i neafirmisanima. Entuzijazam. Pa nema toga na svakom ćošku. Siguran sam da će vam se isplatiti. Na ovaj ili onaj način. Svako dobro, Crna ovco.

Tijana Banović

Fotografije: Ljiljana Božović i Čorba kafa