05 sep Visoka renesansa

 
Krhka.
Ne zbog znojnih očiju,
Ili bora Direrovih portreta.

Prosto sam visoka.
Nožnim prstima dotičem zemlju,
Glava posrana ptičjim govnima.

Mlade stabljike nežne,
Duge čekaju da se prelome.
Most iz kiše.
Duga.

Ocvali maslačak
Jedva da ima koren.
Bitan deo su one stvarčice
Iz glave.

Stalno se rasipaju,
Lete,
Sade,
Daju sebe
Misli
Ili onaj poljubac
Koji uvek dočeka blato.

Nekada reflektovano sunce;
Sada posvetlele do beline-
Mogu da (se) prenose.

Kada svi misionari odlete,
Stabljiku ništa ne vuče
Osim gravitacije.