24 mar Virus

Znaš, postoje te neke jednostavne stvari.

Otvoriš oči.

Nasmeješ se.

Ustaneš iz kreveta.

Staneš na sopstvene noge.

Znaš, tog jutra, nisam uspela da izvedem jednostavno. Jednostavno nije uvek lako.

Šest dana sam urolana u ćebe. Neočešljana kosa je na jastuku. Papiri i olovke su rasuti po stolu. Društvo mi prave dva antibiotika, nešto ružičasto protiv bolova i Janis Joplin.

Tu je i plafon. Sa plafonom možeš fino da se zezaš kad ti lekar kaže da te je pokosio virus.

Plafonu sam priznala da mi je teško. I da me više zabole da se osmehujem onima koji se meni ne osmehuju. Da više neću ni pivo da popijem sa onima koji manipulišu i lažu. I da me zabole za frajere koji se sad tu nešto kaju. I da me zabole za one koji mi prilaze sa “Znamo se sa Fejsa ili Instagrama” ili sa “Mnogo si lepa”. Da više neću da teglim i čupam one koji nikad ništa nisu mogli sami.

Plafonu sam priznala da više ne mogu da pričam sa nekim ljudima koje poznajem. Ne zato što sam postala nabeđena kučka, već zato što niko ne sme da mi sažvaće dan.

Da konstatacija – sad ćemo da smotamo još jedan – ne rešava stvari.

Da orgijanje, takođe ne rešava stvari. Niti može da te zagreje noću, niti može da te čuva i pazi kad ostariš.

I kad nema velike ljubavi, zajebaću malu!

Plafon je ćutao.

Ispila sam sve lekove.

Spakovala sam papire i olovke.

Spakovala sam sebe.

I stala sam na sopstvene noge.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: favim.com