15 dec VINO

Za gospođu Lenku, čaša vina je bila put do „tamo.“ Staza do „nazad“. Ono što je bilo „pre“. Ono što je ostalo „iza“.

Sada je najjednostavnije bilo živeti kao drugi. Ujutro se probuditi, skuvati kafu, otvoriti prozor. Postojalo je „Dobro jutro“, „Dobar dan“, „Dobro veče“. Ta tri pozdrava je ponavljala kao mantru pred plavim zidom. U jednom dahu, pred polazak na posao. Tamo, nazad, pre i iza – retko je odlazila. Obično noću, dok gospodin spava. Posle druge čaše do bosih stopala bi joj se dokotrljale rečenice: „Zabludeo u njenim lažnim kovrdžama, namamio je pelin i stihove u svoju kuću.“ Ili: „Bojao se bola u ramenima, ako se levom rukom uhvati za nečije reči. Kao da nije znao da se ušima sluša, očima gleda, a dušom voli.“ Posle treće čaše sustizalo je: „Mirisao je na zašećerene krofne, dečji sapun i blato iz dvorišta. Samo što je spustio svoju umornu glavicu na moje krilo, odrastao je. A ni rodio se još nije.“ Sve te reči na stranom jeziku. Sve te reči na jeziku života koji je nekad bio. Sve te reči za koje je vino bilo prevodilac.

Posle četvrte čaše gospođa Lenka je mogla da se spusti niz svoje suze do ljubičastog šala na vratu. To se uvek čulo kao g –dur, adagio. Iz treće sobe levo stigli bi je zvuci. Prvo smeh, pa pesma. Do sedme čaše čuvali su je zaboravljeni osmesi. A onda bi je za ruku povuklo: „Niko ne čita ono što žene pišu.“ Dželat – rečenica.

Obezglavljena tišina. Bezjecajno disanje. Kalemljenje novog, onog što je „sada“ na ramena. Graciozno ćuškanje ostataka pod tepih, pod čašu. „Nema da se vrati“.

Iz devete čaše progvirila je Jelena. “Uspomene pod pritiskom starih knjiga tvrdih korica, načičkane, čekaju zadivljenog tumača”. Eto, to je zapisala Jelena poslednjeg jutra. Gospođa Lenka je zaklopila herbarijum. “To je knjiga mrtvih sećanja”, rekla je dok je punila čašu.

Ljubičasti šal joj se rasuo u krilu, razočaran i umoran od grljenja njenog vrata. Upijao je miris cigareta koje su joj umirale u grlu i trudio se da zaboravi reči koje su se rađale među njenim prstima. Proricao je broj čaša koje će poljubiti i propovedao skoru obrnutu apokalipsu misli, posle koje će sve čisto izaći iz njene duše, a sve modrice i rane ostati i ocrtati na vratu da ih njime prekrije i vida.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: wordpress.com