23 sep Verujem i dok ne vidim

Davno je Aristotel govorio o katarzi. Ipak, verujem da pojedina umetnička dela stoje daleko od Aristotelove ideje zbog prenaglašenosti sredstava kojima se izlaže osnovna poruka. Naime, poruka se u takvim delima ni ne nazire.

Možda ćete mi zameriti što polemišem o nečemu što nisam videla.Ali, smatram da imam pravo na to.

Ne želim da gledam jedan film. Nazivam ga nepoželjnim.

Jedan čovek mi kaže da mu je glavni razlog da ne gleda nepoželjni film upravo to što nema razloga da ga gleda. Ni ja nemam razloga da ga gledam. Raspitujući se o nepoželjnom filmu, shvatih da se u njemu vrhune filmski klišei.

Koji su klišei srpskog filma? Rat, krv, nasilje! I da bi nadvladao samoga sebe, i da bi dostigao vrhunsku grubost i nemilosrdnost, srpski film ide dalje. Vrši nasilje na samome sebi.

Zašto da gledam film čiju premijeru napuštaju i sami glumci, duboko potreseni količinom nasilja koje ne donosi smisao i koje prerasta u zversko iživljavanje nad jednim umetničkim delom?

Autorka: Mirjana Zarić

Fotografija: Stefan Micevski, diandian.com