29 dec Važno je.

Vozimo se.

Zapravo, Nebooki nas vozi, a ja kroz šoferku piljim u nebo.

Mislim da se taj deo auta zovu šoferka. Ja ga zovem prozor. Uvek je prozor ono kroz šta možeš da vidiš nebo.

Mrak i zvezde se prepliću sa saobraćajnim znacima i retkim svetlima automobila koji klize suprotnom trakom. Neku finu muziku sa radija prekida njegov hrapavi glas:

– Izgleda da je tako.

– Kako?

– Ili odlučiš da radiš ono što voliš, pa se baciš u to. Propadneš ili poletiš.

– Ili?

– Ili se pomiriš. Budeš prosek, radiš za nekog prosečnog, za prosečnu platu i život.

– Mislim da je nevažno.

– Kako nevažno?

– Nevažno je šta radiš, dok imaš nekog ko ti sprema špagete kad stigneš kući sa posla.

Nevažno je da li propadaš ili letiš. Letenje je lepo i ugodno, a iz propadanja onako baš lepo možeš da naučiš. Kad naučiš, posle izvesnog vremena ti opet bude lepo i ugodno.

Nevažno je da li umeš da napišeš i otpevaš neku ljubav. Da li umeš da iskoristiš prave filtere na Instagramu i da tu ljubav serviraš celom svetu. Onako kako ti želiš da je svet vidi. Važno je da se vas dvoje vidite kad ste sami.

Nevažno je i što ne znam kako se zovu određeni delovi automobila. I što automobile delim na boje, a ne na marke. Boje sve rešavaju u životu.

Nevažno je što onog dana u supermarketu nisam znala gde raste ananas. I što sam lupila da meni raste u konzervi ili na drvetu. Važno je da imate ispred koga da lupate. I da to lupanje pređe u učenje, a ne u podrugljivo smejanje.

Smejanje sme da bude samo iz srca. Ili kad se oči smeju. Sve ostale „vrste smeha“ ne treba da postoje.

Nevažno je da li mi trebaju dozvole i koliki su porezi za kupovinu malog drvenog splava na reci. Važno je što pored tog splava planiram da gajim decu, luk, paradajz, knjige, pege i muškatle. Važno je šta sam sebi, u sebi i oko sebe dozvolila.

Važan je i taj posao i zarada, ali ne više od života.

I važne su tople špagete na kraju dana.

I onaj koji će da začini.

Špagete, vožnju i noć.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: favim.com