24 nov Vatra

 
I to bledo jutro mirisalo je na prazninu. Gledao sam Džona kako sređene kose i obrijanog, čistog lica, mrzovoljno izlazi iz toplog, mekog kreveta. Hodao je po drvenom podu koji je s vremena na vreme jecao izazivajući tako na Džonu čudne grimase. Takvo mrzovoljno ponašanje meni je bilo poprilično čudno. Mislio sam da takvi, fini i prosti ljudi ne mogu da se zamisle, mislio sam da im mozak radi gde i telo… na zemlji. Gledao je kroz mali prozor osušeno drvo, prekriveno čistim, belim snegom kako se njiše na jakom vetru. Desno oko je napravilo čudan trzaj, pa sam prišao bliže da vidim šta se dešava. Gledao sam u to glatko, mlado lice i crne oči koje ovaj put nisu bile toliko plitke, bile su duboke da nisam mogao da segnem do dna koje mi se činilo jako teško, a površina oka bila je veoma glatka, vlažna. U jednom trenutku, počeo je čudno da mrmlja…
-Ne, ne… Stani… Ali ne možeš tako… Zdravo… Zbogom…
Šta mu se dešava? Zašto tako prost čovek bunca? Možda je svaku izgovorenu reč hteo da pusti na vetar koji će ih odneti zaboravu. Ali šta te reči znače, zašto su tako strašno uzdrmale Džona? Počeo sam polako još više da mu se približavam, a on kao da me je osetio. Suze su mu se slivale niz glatko lice veoma sporo, kao da su htele da ga poseku, da ga polako unište. Trzaji desne noge rušili su njegovo, na prvi pogled, stabilno telo. U stvari, možda on i nije bio toliko stabilan, možda je u njemu živeo neki starac koji ga je sputavao iz dana u dan i sad je konačno jadni Džon pao pod njegove oštre kandže.
Prilazio sam mu sve sporije, a on je polako krenuo da zatvara oči dok je noga prestala da se trza. Izgleda da mi je dozvolio da prodrem u njegov mozak i da vidim šta ga muči, hteo je da podeli bol, ne bi li mu bilo lakše. Jedva sam uspeo da se provučem između dva, stegnuta, uplašena nerva i ušavši u njegov mozak primio sam snažan udarac nekakve čudne svetlosti. Nisam mogao da definišem prostor i vreme u kom sam se nalazio. Boje su se smenjivale veoma brzo, a čudni krici pratili su me dok sam putovao kroz neobičnu rebrastu cev. Posle nekog vremena, cev me je ispljunula pravo na drveni pod.
Opet sam gledao Džona kako gleda kroz isti prozor. Gledao je isto drvo, koje je sada izgledalo niže, ali opet golo, belo. Ovaj put, krasio ga je osmeh dok je gledao decu kako se grudvaju. Bio je ispunjen i zračio je toplotom koju sam mogao da osetim. Osećao se ponosno što je preboleo razvod sa ženom, što je sačuvao decu i kvalitetan posao. Zapravo, živeo je za tu decu, sve im je podario… video je smisao života u njima. Otvorivši prozor proderao se.
-Ana, Marija! Dođite odmah gore.

Deca su istog trenutka ostavila grudve i trčećim korakom brzo su se našla ispred vrata. Ni sam ne znam kako su uspele da dohvate poprilično visoko zvono, ali kad je čuo taj zvuk, Džon je odmah potrčao ka vratima. Otvorio im je vrata, a one su ga gledale uzdignute glave sa osmehom od uha do uha, vičući – Tata! – Džon se sagnuo i snažno ih zagrlio, osetio je kako svoj život drži u rukama.
-Tata, tata, šta te muči? – Rekla je mala Marija čupkajuću njegovu crnu kovrčavu kosu. On je gledao njene smeđe oči koje su bile srećne, ali opet… imale su neku dečiju brigu. Pogledao je malu Anu, bila je ista kao njena sestra. Nešto mu je steglo srce, počelo je da ga skuplja, htelo je da ga polomi, pa ih je zagrlio još jače.
-Ništa… Tata vas puno voli… Moram sad da krenem na posao, vi ne izlazite iz kuće i ako neko zvoni na vrata, ne odazivajte se. Spremio sam vam jelo na stolu.
-Znamo tata, to nam svaki dan govoriš. – reče Ana.
-Znam, i svaki dan ću vam to ponavljati.
Džon je izašao i zaključao vrata, deci nije ostavljao ključ jer se brinuo da ne izađu. Odjurio je na posao jer je već kasnio. Nisam krenuo odmah za njim, kopkalo me je šta će sad deca da rade.
-Marija, hajde da jedemo nešto.
Otišle su u malu kuhinju. Gledale su u šporet koji je svetleo i čudile su se.
-Ali tata ovo nikad nije ostavio ovako. Šta se sad dešava?
-Možda je to namerno uradio. Ja ‘oću da jedem, gladna sam.
Počeo sam da brinem za tu malu decu, sigurno koliko i Džon, ma koliko on bio siguran da će sve biti uobičajeno. Gledao sam tu malu decu kako pristojno sedevši za malim stolom jedu poprilično sporo, zahvalno i srećno. Pokušavao sam da ugasim šporet, da dam deci nekakav znak, ali nisam imao nikakav dodir sa tim svetom.
Deca su otišla u dnevnu sobu da uče i s vremena na vreme, gledale su u ogromni zidni sat računajući kad će Džon da se vrati. Posle nekog vremena, čule su čudno pucketanje u kuhinji. Otrčale su tamo i videle da iz šporeta izbija nekakva čudna svetlost. Novo živo biće raslo je veoma brzo, brzo se kretalo i grejalo je celu prostoriju. Deca su se u čudu ukopala.
-Mar… Marija! Šta ćemo da radimo?
-Ne znam, hajde da se sklonimo u ćošak, neće ovo čudovište dirati malu decu. – Reče Marija, uhvativši za ruku svoju uplašenu sestru.
Devojčice su se sklonile u ćošak kuhinje, sele su na topao pod koji je postajao sve topliji i zagrlile su se. Poprilično divlje biće, nastavilo je da se širi, jelo je sve pred sobom i postajalo je sve veće. Crpelo je kiseonik iz male prostorije i izbacivalo veoma gust dim, koji je gušio male devojčice. To čudovište, prilazilo im je nemilosrdno spremno i njih da pojede, a one… one su samo uplašene gledale i još se jače grlile ispuštajući suze. Krenulo je da im jede prvo smeđe, duge, kovrdžave kose. Deca su ispuštale krike, niko nije došao da ih spasi, a ja sam nemo gledao. Iz trenutka u trenutak, jelo ih je sve više i više dok nisu postale deo njega.
Prišao sam prozoru i ugledao par crvenih kamiona i puno ljudi u čudnim odelima. Bili su užurbani, ali složni. Na razne načine dolazili su do malog stana i prskali ga vodom. Gledao sam čudovište kako se uz krike smanjuje i povlači u svoju rupu iz koje je nastalo… Nestalo je… a sa njim i te dve male, nedužne devojčice.

Opet sam pogledao kroz prozor, ugledao sam Džona i otišao sam do njega. Kad sam mu prišao, osetio sam da više ne zrači onom toplotom, da mu je život negde na ivici, da je poprilično uplašen. Sve to, dodatno je pokazivao čudnim trzajevima i suzama u očima. Gledao je u prozor svog stana, očekivajući odgovor. Pojavio se čovek u čudnom odelu i veoma tužne face, mrdao je glavu levo-desno. Džon je u trenutku izgubio ravnotežu i jedva je uspeo da sedne na ivicu trotoara. Savijene glave, plakao je na glas, gledajući u pločnik i izgovarao dečija imena.
-Ana! Marija!
Prišao mu je jedan čovek.
-Izvinite gospodine, ono su bila vaša deca?
-DA! – Uzviknuo je Džon.
-Sram vas bilo.

Autor: Nikola Popadić

Fotografije: toledoblade.com, favim.com