21 mar Vaskrsenje

Paganin se pojavio iz šiblja, skoro kao duh. Doduše, sem nekoliko slepih miševa, nikog drugog nije mogao da iznenadi jer na izlokanom, blatnjavom putu nije bilo nikoga. Već je prošlo 10h uveče, za selo, već noć, vreme kad većina onih poštenih već odmara u svojim krevetima. Za njega i njemu slične ovo je vreme kad se nemir u duši davi jeftinom rakijom.
Krenuo je lagano ka svetlu u daljini. Ipak, držao se po strani puta, bliže šumi, delujući malčice opreznije nego obično. U ruci je držao nešto poput torbe, trudeći se da ne vidi, uvek bliže senci. Zastao je i spustio teret oprezno, pazeći da se ono u torbi ne okrene ili padne. Uzdahnuo je gledajući okolo. Bliže njemu je bila šuma, preko puta kilometri i kilometri ničega. Jalovina, zemljište sposobno da stvori samo blato i ništa više. Poplave i napušteni rudnik su učinili nekada plodno tle u bolestan, mučan pejzaž. Pusta zemlja, nesposobna da se zaceli i oporavi.  Divlja, negostoljubiva i surova.
U daljini je video male pokretne tačkice svetlosti. Put koji odnosi ljude daleko od ove namučene i silovane zemlje.  Ponekad se pitao kuda odnosi te ljude taj put i kako li bi bilo da i on jednog dana krene tim putem. No nije se dugo zadržavao nad tim mislima. Bilo je previše bolno. Njegov život je bilo selo, zaboravljeno od Boga i ljudi i svakodnevna muka da se preživi. To je bilo sve, Ni prošlosti ni budućnosti, samo taj jedan, jedini dan.

– Noćas… – promrljao je i zatim odlučnije nego ranije podigao torbu i uputio se ka svetlosti koja je dopirala iz kuće na kraju puta. Vetar mu je već donosio zvuke muzike i ženskog kikota. Otpljunuo je sa gađenjem.

– Da, noćas. – procedio je kroz zube opet.
Već je bio nadomak kuće kada je usporio i povukao se u mrak. Iz kafane se sad jasno čula muzika i graja. Kroz prozor su se nazirali ljudi koji nazdravljaju, gužva i haos. Zastao je i spustio torbu u šiblje, proverio da li ga posmatra neko i kada se uverio da je neopažen krenuo je ka vratima birtije. Stao je ispred vrata. Uzdahnuo je gledajući oronulu zgradu sa rešetkama na prozorima kao u zatvoru. Poznavao je dobro svaki pedalj kafane iznutra i spolja. U mraku je nazirao polomljene stolove, gajbe pune polomljenih flaša i raznorazni krš. Pljunuo je u mrak i zatim grunuo jako na vrata, znajući da zaglavljuju. Zapahnuo ga je pomešani miris znoja, dima i alkohola.
Neki pijanac se zateturao ka njemu, Paganin ga grubo gurnu u stranu. Klimnuo je glavom  na par pozdrava, na nekoliko ledenih pozdrava odgovorio istom merom dok se kroz gužvu probijao do slobodnog stola. Rasklimana stolica je zastenjala dok se umorno spuštao na nju. Ote mu se uzdah dok je gledao oko sebe u ono što je bila njegova svakodnevica. Urlala je muzika, pevaljka je zavijala neki narodnjak dok joj je pijani Alkos gurao pare u dekolte ne propuštajući da je zgrabi za sisu. Kroz glavu mu prođe da je sigurno opet pretukao ženu i uzeo jadnici onu crkavicu od plate. Deca će mu sutra opet biti gladna.

– Paganac, nema te nešto, bre, šta je nismo ti više dobri? – Konobarica je stajala iznad njega i otvarala pivo koje nije ni morao da traži. Nije joj ništa rekao, njegov prezriv pogled joj je bio dovoljan.

– Na ti! – tresnula je pivo i otišla dok je pena iz flaše pravila fleku na belom od cigareta pregorelom stolnjaku.
Krajičkom oka je primetio da ga Pokvareni posmatra. Sa njim je stajao Pakosni i šaputao mu nešto na uvo.

– Pa dobro, bre, ‘de si ti milion godina! Sela je kraj njega i bučno ga cmoknula u obraz, onako od srca, dečije.

– Hej, Nado, eto me, mala. Kako si mi ti?

– Bre, Paganac, sam ti sto puta rekla da me ne zoveš tako. Nada je tako obično ime!

– E pa baš nije mala, nemaš pojma. Nadežda, Nada je jako lepo i zvučno ime. Nemoj ga se stideti, nada je ono što nam svima treba. – Pomilovao je po kovrdžavoj, plavoj kosi.

– Ti i tvoje filozofije. Al’ nema veze, moj filozofe neverni, tebi sve praštam jer si tako cakan.
Nasmejao se po prvi put tog dana. Gledao je tu devojčicu tek ušlu u dvadesete koja se iz petnih žila trudila da bude žena, a opet ono dečje i čisto u njoj je bilo toliko jako da i pored pokušavanja to nije mogla sakriti. Gledajući je, osetio je kolebanje. Nije smeo da pogreši.

– Čuj, mala, moram te zamoliti nešto. Možeš li mi učiniti?

– Šta, reci, znaš već, sve za tebe.

– Nado, imam neki loš predosećaj, a znaš da retko grešim. Pali kući, ne zadržavaj se ovde, molim te. Možeš li mi to učiniti?
Pogledala ga je, po prvi put ozbiljno. Zagledala se u njegove oči. Nije ni trepnuo.

– U redu, idem. Samo mi obećaj da nećeš učiniti nešto ludo, ok? Čudan si mi noćas.

– Neću, ne brini. Učiniću samo ono što treba.
Nasmejala se na trenutak, zbunjeno i sumnjičavo u isto vreme. Zaustila je da kaže nešto pa se predomislila. Ustala je, poljubila ga, ovaj put malo duže i nežnije.

– Neka ti bude.Idem, a ti, molim te, pazi se, znaš koliko te gotivim.

Stegla ga je za ruku čvrsto.

– Biće sve u redu, ne brini. – Osmehnuo joj se. Prošla mu je rukom kroz kosu, okrenula se i pošla ka vratima. Pratio ju je pogledom netremice i osetio olakšanje kada je izašla. Uzeo je dug gutljaj da osveži usne i malo povrati mir. Ono što se dešavalo oko njega mu nije pomagalo.
Robija se tukao sa nekim jadnikom oko Kurve. Ona je glasno navijala i uživala u prizoru. Skroz u uglu, Pop je nešto zapisivao u svoju svesku. Nekada ranije je voleo da priča sa njim jer je bio učen i obrazovan čovek. Zvali su ga Pop jer je bio sklon citiranju biblijskih stihova. Sklon i tuđim ženama, takođe. Pop diže pogled sa sveske i poče grohotom da se smeje kad Robijaš izbi dva zuba jadniku.
Lažljiva prođe kraj njega, praveći se da ga ne vidi. Gledao ju je dok je prolazila ne spuštajući pogled. Više ništa nije osećao, sve se ugasilo. Samo se krv u njemu uzburkala, znao je da se trenutak približava, osećao je šum krvi u ušima kako kola kroz njega, poput bujice.
Za stolom do njega se odvijala žučna rasprava. Još jedna partija pokera koja je pošla po zlu. Kockar je vikao. Odnekud je sevnuo nož. Par kapi krvi je doletelo i do njegovog stola i ostavilo mrlju na stolnjaku, Jedna kap mu je pala na nadlanicu. Posmatrao je tu kap kako se lenjo i polako sliva sa strane ostavljajući slab trag. Bio je gluv i slep za komešanje oko njega. Samo ta krv koja se slivala. Potvrda da je ovo TA noć…
Ustao je ukočeno, mehanički poput robota, provukao se kroz gužvu, otimajući se od ruku koja su ga hvatale za rukav, gluv na pozive. Samo da se dovuče do vrata. Vazduha, vazduha, vazduha!
Dočepao se vrata i izleteo napolje i tek svež noćni vazduh ga je malo otreznio.

–To se mora uraditi. – šaputao je.
Otišao je do šiblja, i iz   torbe izvadio veliki, debeli lanac i katanac. Obmotao je lanac oko brave na vratima, drugi kraj provukao kroz rešetke na prozoru pokraj vrata. Zaključao je katanacem i bacio ključ. Više nije bilo izlaza. Vratio se do torbe i izvukao kanister. Miris benzina mu je napunio nozdrve dok je skidao poklopac. Počeo je da prska vrata, zidove, temeljno, ništa nije propustio.Muzika i graja iznutra su mu davale do znanja da niko ne sluti šta se dešava napolju. Iz mraka je čak izvukao neke prastare merdevine i popeo se i zalio krov.

– To se mora uraditi, mora se. – mantrao je dok je poslednjim kapima kvasio krpu koju je izvukao iz džepa.

– Mora se, nema druge. – Kresnuo je šibicu, krpa je planula. Bacio je na krov i gledao kako se vatra najednom pojavljuje i polako poput reke širi i spušta niz zidove. Tiho pucketanje je u roku od nekoliko minuta preraslo u buku.A iznutra, muziku je zamenio zbunjeni žamor. Žamor je zamenila vriska i zapomaganje dok su vrata odbijala da popuste.
Paganin je okrenuo leđa buktinji i krenuo preko jalovine, ka udaljenim tačkicama svetlosti. Pitao se kuda li te tacke svetlosti mogu njega odvesti. Kakva li čuda njemu donose.
Buktinja je još neko vreme osvetljavala njegovu siluetu koja se spoticala, a zatim je i njega progutala noć.

Autor: Igor Ristić

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Vaskrsenje“ izdvojena je na konkursu „Promena“).