03 okt Usudi se da voliš

Pre nešto manje od godinu dana, pogledala sam trejler za jedan divan film. Ja inače ne volim trejlere. Ili me odbiju, pa ne gledam film ili me privuku, pa ga pogledam i u ne malom broju slučajeva se razočaram. Zato, ne gledam ih. Al ovaj sam pogledala.

 Ravnica! Vojvođanska! Njih dvoje, lepi, al ne lep_ko_lutka lepi, nego onako, imaju ono Nešto, zrače! Voze bicikle! A boje, hiiii, boje su kao kad gledaš u nebo, kad sunce zalazi, al onako lepo setno, što malo ume da probudi nostalgiju i ponekad možda zaboli malo, ali ipak, znaš da bez toga ne postoji radost ponovnog izlaska, njegovog postojanja, na kraju krajeva, tvog postojanja – tebe! Oh, te boje… kao kada izbunariš mamine i tatine, možda bakine i dekine fotke, pa si raspilavljen, pa upoređuješ modu, pa skontaš da ono što si smatrao da je in, zapravo, bilo je in mnogo pre, al nekom drugom.

 Ima nešto, što je zanavek in. Osmeh. Onaj iskreni, živi. Što ne polazi sa usana, već iz očiju. I srca. E, takve osmehe već dugo tražim u umetničkim redovima! (I ne samo u njima.) U muzici, knjigama, fotografijama, filmovima… Kad smo kod filmova – mislim da sam ih pronašla!

U tom trejleru, za film „Neposlušni“, rediteljke Mine Đukić, pronašla sam te neke ljude što kad se smeju, oči im se smeju! Zaljubila sam se, priznajem! Na prvi pogled. A onda pre nekog vremena, znajući trejler napamet, čula da se u mom gradu prikazuje film! Toliko dugo čekani, trejlera već napamet znanog, zbog kog mi je Minja Subota i njegova žetva žita molitva pred spavanje, pošto u onu, „univerzalnu“, nije da verujem baš…

 14. 8., nešto nakon 20h, poslednji redovi. Ne dišem. Piljim i njišem se kad zapeva Subota, raspilavim se kad Lazar i Leni pogledaju se Onako, kad ga pita: „Imaš ti tamo nekog s kim možeš da jedeš lubenice?“ , kada ništa mi kod tog pitanja ne bude čudno niti besmisleno, već lepo, ljubavno lepo i toliko magično! I malo me iznervira Subota, kad se pojavi u kariranom odelu i spusti me na zemlju! Al opet, Subota, ko bi mu imao šta zameriti! On je “Tobogan” i detinjstvo i lepo! Pogledala sam, izašla, a htela sam još.

 Znate, nisam ja neki filmofil. Više sam za pisanu reč. Film ponekad neki pogledam, u bioskopu, jer volim bioskope baš. Al nije da ne mogu bez filmova. Bez ovog malo ne mogu, shvatih. Taj je film magija! Uđeš u priču i završi se ona, al ti ne izađeš – ostaneš tamo. Na toj ravnici, u tim bojama, voziš bicikl, jedeš lubenice. Neposlušno voliš!

Zavolela sam muziku Minje Subote. Iskrena da budem, prvi put sam tada čula nešto njegovo, a da nije dečje. I mnogo je lepo! Uz tu, počela sam da istražujem ostale jugomagičnosti i shvatila da nije to samo film i eto, muzika iz filma. Kod onovremenskog, fascinira me ta neposlušna ljubav! Taj sjaj u oku. Priznavanje da je lepo, ako jeste lepo. Ne ćutanje, pošto se lepo podrazumeva. Shvatila sam da sva moja potreba da ljudima kažem da su lepi, ako su lepi, da su dobri, ako su dobri i da mi znače, ako mi, zaboga, znače, da itekako ima smisla! Malo smo zaboravili na to, ali tako je. Ništa tu nema čudno, oduvek se volelo i voleće se, fakat.

 Ali, devojčice, zašto je tako teško prepustiti se, priznati da ste srećne s nekim, da je tako divno što je on tu, kraj vas, da ga volite iako možda ne kupuje cvet i govori neke reči nežne poput onih što ih kazuje baja iz vašeg omiljenog romantičnog filma? Zašto, ako vas voli neposlušno, do zvezda? Ako ste srećne, zašto je tako teško vrisnuti “SREĆNA SAM!”, umesto tražiti mu manu i vazda u prvi plan isticati kako ga volite, ali … uvek neko “ali”, zašto!?

 Dečaci, zašto bežite od ljubavi? Zašto ste vazda u celofanu i plašite se da ćete govorenjem odbiti mladu damu do sebe? Da ne ispadnete slepci? Oh, niste vi svesni koliko žensko voli da čuje o sebi lepo! Nema tu sramote, nema straha od odbijanja, nema glumljenja nezainteresovanosti i ignorisanja. Nema!

 Ako vam se osmesi sretnu i zagrle, to je To! Volite se i ne pitajte šta dalje. Volite se i ne razmišljajte da l ona misli ozbiljno ili ne. Volite se i ne obazirite se na to “zauvek”, koje vam je neko u um ćušnuo. Nije zgoreg malo biti neposlušan. Pa dokle traje.

Usudi se da voliš!

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: facebook.com