02 sep Usmrdela se od ljubavi

Te noći si nestao negde između mojih prstiju i svojih htenja. Pročešljala sam ti telo, umrsio si mi misli. Na krevetu smo ostali poput dve daleke mrlje. Dve čvrste fleke koje jedna drugoj katkad nazovu ime.

Čujem:

-Jelena…

Odzvanja gromko. Bojim se drhtaja tonova koji za mojim imenom ostaju i pitam se koliko bi svetova u tebi podrhtalo ako bih ti rekla da te volim. Možda bi su to i bile moje poslednje reči. Možda bi jedino preostalo nakon tog bilo da umrem.

Vidiš, već sam bolesna, pogibljena i povijena, tek grbavica u prozirnoj spavaćici čijom te lepršavošću, sva izlizana iznutra, zavodim ponovo; zavodim te posrtljivo, klecnulih kolena, stomaka punog progutanih knedli i još mogu da te takvog volim, mogu još da orežem vene time što te ipak ničim ne mogu zadržati, mogu i volim te ali to ne mogu više da ti kažem.

Tanka je noć. Beli se. Stara je i sedi mojom iznurenošću. Odlaziš nasmejan. Obećavam ti istrajnost u osmesima; na to po jutru zaboravljam i kao bez krvi, ubledela, dočekujem nova jutra. Jer ti znaš kako se mrse moje misli. Vezuješ mi celu sebe u čvor.

Nestaješ.

Umeš da vreme vratiš unazad otišao daleko vremenski od mene. Ja sama potom proživljavam sve već pljusnule suze.

I osvrćem se duboko u tu noć gde ležimo gotovo sjedinjeni na krevetu. Dve fleke nikad skinute. Susrele se da jedna drugoj katkad izgovore ime.

Odzvanja bolno kad čujem Jelena. Slutim da te dugo neću čuti. Ostaću sama. A sama sam već. Ubelela u modroj prozirnoj spavaćici čijom te umornom lepršavošću zavodim.

Ostaću sama, jedina, na tom krevetu. Usmrdela se od ljubavi. Povratila svaku iluziju o nama niz nos. Ugašena. Crkla.

Nadživela me je skoro upaljena cigareta.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: weheartit.com