21 nov UPOKOJITI NEŽIVOT – DEO TREĆI

Vozio sam satima kroz mrak i vejavicu. Nisam bio siguran kuda idem, ni zašto. Samo sam išao. Izručio sam ga i hitro pobegao. Brinuo sam da će me neko otkriti, optužiti, da ću ići na robiju zbog prokletog sna i gubitka borbe sa silom koja me na to terala.

Tokom godina i sve uhodanijih ubistava, shvatio sam nešto – ljude naprosto nije briga. Za sve, pa čak i za svoje bližnje. Žale nestalog par dana, onda se uredno mole i tradicionalno neupitno slave rođenje raspetog Hrista, bez ijedne reči molitve. Jednostavno slave – slavlja radi. Nije ih briga za nečiju smrt. Čak i život uzimaju zdravo za gotovo.

Ne ubijam iz obesti.

Ni iz neke manične ljubavi koja bi poetski rezultirala smrću.

Čak ni iz ljubavi.

Sad ubijam iz brige.

Brige za sve njih.

Kad vidim koliko njih vrišti, glumata, pokušava da se brani pukom fizičkom snagom iako imam skalpel u rukama, jasno mi je koliko malo cene sopstveni život. Koliko pljuju po njemu samim svojim postojanjem. Ljudskoj rasi treba otrežnjenje, povratak korenima, duhovnosti i veri u sopstveni život.  Ako oni ne veruju, ko će? Ljudi se ne usuđuju da kušaju išta, na svakoj jabuci vide zmiju. Igraju se samo kad se može poraziti protivnik, a ne pobediti. Uostalom, svestan sam toga da će jednog dana neko doći po mene, baš kao i ja po ostale. Spreman sam na to, ne brinem i razumem. Borba za život i igru koja ne poražava je veća od jednog poluživota koji svako od nas vodi.

Ja samo upokojavam neživot.

Ne postavljam suvišna pitanja.

Skrećem sa zemljanog puta i nakon par obrtaja motora u prazno, gasim automobil. Stigao sam tačno na vreme. Ponoć će za par minuta.

Stara koliba stoji hladna i odbojna, tik pored stare vodenice ispod koje huči potok koji bezglavo žuri da pogine u Dunav. Još kao mali slušao sam priče o tom napuštenom mestu, usvajao zakonitosti nezalaženja tamo ni po koju cenu. Ne znam koliko pre mog postojanja su isklijale te priče o ukletosti i jezi koja se stresa sa ramena pri gaženju omekšale brazde pred kolibom. Ne znam koliko pre i zašto, ali znam da je opet tu.

Otvaram zadnja vrata i uzimam je u naručje.

Zastajem pred drvenim pragom čakmare. Jedino šilo koje kida tanki mrak unutrašnjosti je jedna voštanica. Tamo je i jedna senka iščašena iz te rasute šake titrave svetlosti. On je. Pre vremena je stigao, kao i uvek.

Po nekom usiljenom običajnom moranju, mislima posežem duboko u srž sebe i umesto čoveka, pronalazm trulež i smrad.

Vrata se otvaraju, unosim je unutra u naručju, kao nevestu. Sva je u belom i crvenom, kao u pesmama. Spuštam je na sto od pune hrastovine. Zatim pogledom pucam ka Njemu.

Iako je zabranjeno spomenuti mu ime, svi znamo ko je. Jedini problem je što nema ni bradu, ni rogove, ni plamenu kožu, ni žezlo ni trozubac u rukama. Čovekolik je, stalno je u crnom dugačkom kaputu. Stalno šeta unaokolo. Pretpostavljam da je to video od peripatetičara u nekim bivšim vremenima, dok je svet još bio mlad. I on je na zadatku, kao i ja. On je tu da sakuplja duše i da ih nosi na iskupljenje, pošto je nama taj čin postao morbidno i nepoznato iskustvo. Da, znam, Biblija kaže da je on aksiomski negativac, ali, zar bi nam iko dozvolio da znamo njegovu pravu svrhu i biografiju ako je na tako važnom poslanstvu? Dečije priče su za decu. Mi smo Njegova deca, sećaš se?

Posmatram ga dok je uzima k sebi i odlazi u zamračeni kutak straćare. Okreće se ka meni i sa bezizražajnim izrazom lica izgovara:

„Slobodan si. Do narednog viđenja.“

”Vidimo se u sledećem krugu”, rekoh.

Imam utisak da me je zid pažljivije slušao nego On. Abraksas i njegovi nepostojeći maniri. Nikad se neće upristojiti, prokletnik.

Mrak pokupi plamen sveće. Stud obgrli prostoriju.

Izlazim napolje, palim cigaretu i zurim u debelo  nebo koje zagriza novih 365 dana. Vadim iz džepa nisku i opet je čvrsto stiskam. Kazaljke su se sabile na sredini sata. Nova je godina. Pitam se, koliko će trajati ova borba za jednu zaista novu godinu, a ne za novu cifru na kalendaru?

Srećna Nova, čitaoče.