19 nov UPOKOJITI NEŽIVOT – DEO PRVI

Još jedna godina prođe, pomislih.

Već pola sata vozim svoj raspali auto, stigao sam na sam rub grada. Slabašni farovi i dobro pamćenje su mi jedini putokaz, tama je pojela ostatak sveta. Tamo, napolju, u prirodi, gde čovek prestaje, podivljali Eol se zaigrao. Podetinjio. Frkće i fijuče košavom kao pobesneli kočijaš. Zanimljivo mi je gledati i slušati kako se grane poslušno savijaju. Ulevo, skroz ulevo. Kroz šuštave zvučnike se raspiruje harmonični niz tonova koji se otrže pod prstima Darka Rundeka u ko zna kom belosvetskom studiju i mukli, hipnotišući glas. Hrapavo, teško, onako kako samo on ume, peva neku pesmu o slobodi.

Sloboda? Nema je, čini mi se. Pogledaj mene. Iz godine u godinu, svakog trideset i prvog decembra, i kad je oluja i mraz, kiša i sneg, ja vozim ka istom ishodištu. Daleko od prekih pogleda, bezvrednih razgovora, dizanja zdravica polusvetu, nametnutih društvenih običaja i čovečijih igara koje nikad nisam voleo da igram. Mislim, voleo sam svet, ali samo do trenutka kad sam ga upoznao.

Od tog krucijalnog trenutka, niti ga volim niti ga mrzim. Svet je svet i kao takav mora postojati, mržnjom ne bih ništa promenio. Samo ga se klonim. Čopori homo sapiensa nisu moje jato. Moje jato je unutra i ispod.  Moje jato je tamo gde sam se zaputio. Po navici, ustaljenom običaju, koga je briga. I, eto ti koliko slobode imam. Rob sam i ja. Ja, koji celog života bežim od okova, kanona, od ljudi, od smisla, opet sam zarobljen u neslobodi.

Žutu, bleštavu reklamu sa natpisom TAXI upalio sam još pri polasku. Oprezan sam čovek po prirodi. Nije da će iko zametiti moje prisustvo, ali, opet… Neko uvek gleda. Čudno je kako ljudi uopšte ne obraćaju pažnju na taksiste. Nikog nije briga ko si, šta si, samo im je važno da njhova potreba za prevozom do određene lokacije bude ispunjena. Prolaznici ni gram pažnje ne daju. Opet, ljudi i njihovi načini.

Mrtvi krajolik na prozoru čami stisnut u zatočenom trenutku koji se valja po vremenu. Gore, visoko na nebu, visi obešen tamnožuti mesec. Kroz čkiljavo žuti val svetlosti, naziru se brda u daljini. Podapiru nebo, da nam se ne sruči na glavu. Ovde, dole u meni – glad.

Jednom davno, na godišnjicu današnjeg dana, usnio sam čudan san. Zbog tog sna sam hronični putnik u kolibu kojoj žurim. Zbog njega idem tamo. Sadržaj tog sna je tajna. Tajne se, čitaoče, ne odaju. Nikad.

Bacam pogled u retrovizor. Imam saputnika na zadnjem sedištu. Neki od vas bi je nazvali imenom i prezimenom, lešom, žrtvom. Ne i ja. Za mene je ona – Ona, ništa više od toga. Nepomična je. Nema. Kao da razume.

Čvrsto stežući nisku bisera koju je nosila na vratu, zamalo nisam upao u vrtlog promisli ko je bila, koji zlodusi bi je svakonoćno čekali ispod plahte, koja pitanja bi opsedala njenu krhku pamet do duboko u noć, kakva bi pitanja, na kraju krajeva, ona imala da postavi. Međutim, tup bol u šaci skoro nažuljenoj od stiska vratio me u stvarnost. Glad je bitnija od pitanja.

Njene širom otvorene, iskolačene oči svojim mrtvim pogledom buše mi potiljak. Njena nemušta usta zjape. Ko da hoće prećutno da zamoli za pomilovanje, za ljudskost, za život. Tamo gde idemo, obitavaju samo neživi. Ja sam samo kurir. Ne sme biti izuzetaka.

Njeno grlo, rastvoreno širom, oivičeno dvema lokvama zgrušane krvi, ličilo je na tamnocrvenu Roršahovu mrlju.

A nije se mnogo borila, ova. Bila je nekako stegnuta, paralisana. Vrisnula je jedanput, blefirajući.  Više iz pristojnosti, nego iz stvarnog osećaja straha. Strah je negde duboko, u prašnjavim lagumima svesti. Potrebno je puno više od jednoličnog i dosadnog uboda skalpelom u vrat da bi se izazvala ikakva vriskava reakcija. Iskreno govoreći, muka mi je od onih koji vrište u frekvencama koje nisu opravdane. To nije strah, to je farsa i neubedljiva gluma.

Iz godine u godinu, skoro svaki put me neko od njih zatrpa bukom i besom, ništavilom, prostaklukom. Nepoštovanjem prema dželatu, glumatanjem.