20 nov UPOKOJITI NEŽIVOT – DEO DRUGI

U početku sam ih ubijao zbog neobjašnjivog poriva na koji me gonio pomenuti san, koji me je proganjao čak i na javi, stojeći mi pred očima kao nepomična koprena. Disao sam taj san, proživljavao ga iznova i iznova. Kad je decenija otišla u nepovrat, stege su polako popuštale i sve više sam razumevao zašto to moram da radim pred svaku Novu godinu.

Sećam se prvog ubistva, sada već davne 1985. godine. Žrtva je bio mladi bankarski službenik, jedan od onih koji te svakodnevno iritiraju svojom usiljenom ljubaznošću i bankovnim procesima koji se otežu u nedogled. Fin je čovek bio, društven. Pričao mi je o planovima za to veče, kako ide kod devojke koju planira da zaprosi u ponoć. Bio sam nervozan, preznojavao se, gladio dršku skalpela u džepu jakne, gotovo da sam odustao u jednom trenutku. Onda mi se poriv uvukao pod kožu i nije mi dao da pobegnem. Morao sam to da uradim.

Vozeći ka Voždovcu preko Slavije, prateći dve mrke trake u belini, drhtavim glasom obavestio sam ga da moram da stanem kod voždovačkog bioskopa, ako nije u prevelikoj žurbi. Pristao je, ne sluteći šta se sprema.

Auto sam parkirao u ulici Kralja Vladimira. Bilo je tiho, belo i pusto. U glavi mi se rojilo milion pitanja, nervoza mi se lepila za šake i kidala glasne žice.

Ćutao sam.

Nagnuo sam se preko sedišta i približio mu se. Gledao sam ga u oči. Ništa mu nije bilo jasno. I meni je malo toga bilo jasno, a jedna od tih stvari je bila da ga moram ubiti, tu i tad.

Nema koraka unazad.

Imao je alabasterski bele beonjače i onu vrstu plitkog, crnog oka bez ikakve dubine u koju bi se čovek mogao zagledati. Njegova jaka brada i pravilan nos usađen između dva bademasta oka ubeđivali su me da je bio lep čovek.

Nije se plašio života, očigledno.

Možda ni smrti.

Nije imao vremena da se plaši, bio je samo zbunjen. Posegnuo sam za skalpelom.

Bes u meni organizovao se u postojani, bezvučni kovitlac.

U trenutku, sečivo je blesnulo, bacajući mu grumen svetlosti direktno u zenice. Sve što je mogao da vidi bio je odsjaj. Siguran sam da mi je lice ostalo u senci. Na brzinu sam mu zario oštricu u vratnu arteriju. Topla krv uspinjala mi se po šaci i mlačila mi hladan znoj. Posegnuo je šakama ka skalpelu, u pokušaju da me zaustavi, ali sve što se dešavalo bilo je njegovo iznureno popuštanje stiska. Pokušao je da izusti nešto. Sve što je imao na umu ostalo je iza silnog krkljanja otvorenog grkljana. Krvava skrama mu se, poput paučine, nastanila na rožnjačama, obrazujući paukovu mrežu. Naposletku, snaga ga je potpuno izdala i u usporenom snimku spustio je šake ulotane u krv pored polumrtvog trupla.

Krv.

Vrela, sveža, slana krv raspršila se svuda po meni, njemu i autu. Na šakama, obrazima, vratu, svud po meni. Krv na meni i u meni, podjednako ključala. Krv je bila sve i sve je bilo krv.

Lagano sam vukao ruku na levu stranu.

Pratio sam tu izrezbarenu liniju i dva kraja crvenobeličaste mase koja se razdvajala. Jasno sam mu rasekao grkljan. Ličio je na presek jednostavne PVC cevi, jedne od onih koju svakodnevno viđaš u kupatilu. Ništa spektakularno.

Očekivao sam mnogo više.

Očekivao sam makar ikakav znak živosti posmrtnog zrcala pod kapcima. Svi produkti moje bivše, ljudske mašte bili su iznevereni. Tako rasparčani i gonjeni prostotom i jednostavnošću, bejahu stignuti i vraćeni na mesto koje im je odveka pripadalo – na dno.

Pod utiskom i naletom adrenalina, hitro sam zapalio cigaretu, uvukao dim duboko u pluća, pustio ga da drobi alveole i gromkim, glasnim izdahom ga isterao van.

Brzo je izgorela.

Bacio sam opušak kroz prozor i krenuo ka odredištu. Usput sam na silu navrtao bocu nekog skupog vina koje je ovaj imao sa sobom. Iskapio sam je iz par otresitih navrtanja. Sva je prilika da sam bio i više nego pripit.