13 dec Uokviri me

„Ono što hoćeš – od toga bežiš.

Ono što ti treba – nemaš pojma šta je.
Ono što si postigla, čini te ponosnom… Ali se i dalje osećaš bedno.“

A onda sam premotala, pa još jednom. I još jednom. Jer, tek tako, negde pred kraj četvrte sezone, doktor Haus je rekao jednu veliku istinu. Moju istinu. Istinu od koje bežim, jer nemam petlju da hoću i nemam pojma šta treba.

Napiši roman. – rekla je jedna devojčica.
Napiši scenario. – rekla je druga.
Znaš, toliko ideja imaš… Možeš da napišeš oboje. – složile su se obe.

A ja? Ja sam gledala u skripta sa predavanja, u nedovršenu morfološku analizu, u poluprazno pakovanje napolitanki i u prevrnutu šolju kafe koja je trebalo da mi saopšti šta hoću i šta mi treba. Šolja je ćutala, skripta su vrištala „najebala si u četvrtak“, a ja sam i dalje plovila između „napiši roman“, „napiši scenario“ i „dozovi se pameti, sedi i uči“, svesna da ovako neuokvirena samo ludačkom srećom uspevam da ne iznajebavam svaki dan, a ne samo u četvrtak.

Imala sam juče jedan neobičan telefonski razgovor za posao. Ljubazni gospodin sa druge strane rekao je da bi sarađivao sa mnom na način koji meni najviše odgovara. Pitala sam ga da mi da predlog, da znam u kom pravcu da razmišljam. Rekao je:

– Milice, ja očekujem da Vi meni date predlog. Van bilo kakvih okvira koji bi mogli da na Vas negativno utiču.
– Razmisliću. – rekla sam.

I evo me, razmišljam. Ono u šta sam trenutno uverena jeste da definitivno postoje ljudi koji ne umeju da rade van zadatih okvira, van nekog isključivog setinga koji će na neki način mehanizovati njihove aktivnosti. Postoje ljudi na koje okviri deluju stimulišuće. A postoje i oni koji su samo naviknuti na njih.
Ne znam u koje od njih spadam ja, jer hej – nikad nisam pokušavala da se uokvirim. Otkad znam za sebe, bila sam i ostala džepno pakovanje kontrasta i paradoksa. Nisam uverena da znam koji su moji okviri, ali hej, ja nisam uverena ni u mnogo manje stvari.

Ne znam da li preferiram voćni ili čokoladni puding. Znam da volim da jedem. Ne znam volim li više pop ili rok. Volim muziku. Ne znam volim li više priče ili romane. Volim da čitam. Ne znam da li preferiram zagrljaje ili poljupce. Volim da volim.

I eto, slobodno nek me uokviri neko ko ume- al’ nemoj posle da se iznenadi kad shvati da se crna ovca na okvire oslanja samo da bi ih posle izbrisala.

Autorka: Milica Stanisavljević
Fotografija: Marijana Stanisavljević