08 jul Umetnost je život

Nisam želela da odrastem.

Ali to izgleda mora.

Želela sam da zauvek imam celo leto na raspolaganju, izležavajući se vazda na Suncu sa dobrom knjigom iznad lica.

 Želela sam da zimske noći zauvek provodim ušuškana pod ćebetom na kauču, sa šoljom čaja i knjigom ispod naočara.

Da mogu da spavam, čitam, ili visim sa društvom vani do zore, da radim sve što želim, kad poželim.

Ali onda dođu dani kada te talasi života odnesu daleko od sigurne obale na kojoj si zidao kule od peska.

Shvatiš da dani nisu Bogom dani, da moraš na posao kada bi spavao još pet minuta. Da moraš da staviš ručak kada bi seo da pogledaš TV i odmoriš. Da se pomiriš sa činjenicom da će knjige skupiti dobar sloj prašine na polici, poređane u savršeni niz, a do tada večno istumbane.

Ako si nekada bolovao od nesanice i gluposti poput besprekorno zategnutog čaršava pod sobom, bićeš izlečen umorom koji stupa na snagu čim spustiš glavu na jastuk, do tada uvek premekan.

Na romantiku zaboravi. I budi srećan kada se sa srodnom dušom zagrliš na kauču na dva minuta, u tišini koja prija kao najlepše note.

Ako spadaš u majušni deo populacije koji radi posao koji voli i za koji se školovao budi prezadovoljan i svakog jutra zahvaljuj onom gore.

 Ako radiš bilo kakav posao, čak i onaj od kog ti je muka, takođe budi srećan. Jer mnogi nemaju ni takav i sve bi dali za tvoje radno mesto. Zapravo, čekaju da ti bude toliko muka da daš otkaz, pa da se njima ukaže jedinstvena prilika da rade posao od kog im je muka. Jer im je svakako muka.

Umetnost se povinovala potrebama i mogućnostima; umetnošću se bavimo u ono malo slobodnog vremena, jer se od umetnosti ne može živeti i ne mogu se plaćati računi. Grabimo trenutak za sebe uzimajući ga od sna. Grabimo srećnu misao uz jutarnju kafu.

Razogovori sa prijateljima svedu se na međusobno sažaljevanje i priiču kome je teže i ko ima više problema. Matura i fakultet deteta nisu predmet uspeha i ponosa, već nose brige i trošak. Negde duboko to jesu; ali je tužno što te istovremeno preplave brige i nemir od kojih ne ostane ni za deseticu u đačkoj knjižici.

Tužno je čemu nas život natera da se povinujemo. I zašto stari uvek pričaju da uživamo u mladosti. A mi jedva čekamo da se popnemo na štikle i naučimo da vešto nanesemo mamin karmin. Ili da obučemo  odelo, sednemo u auto i krenemo na posao, kao ćale.

Žurimo da se zaposlimo i da konačno imamo dovoljno para za putovanja i izlaske. Potom nam manjka vremena i volje.

Umetnost postane umetnost prilagođavanja i preživljavanja. Umetnost je napraviti ukusan ručak od kilograma krompira i par stručića luka iz bašte. Umetnost postane rasporediti platu od nekoliko hiljada na četvoročlanu porodicu i nikad veće troškove komunalija.

 Nisam želela da odrastem. Ali tako život udesi.

Tako mora. To je, zapravo, život.

Nedugo posle odrastanja naučiš da ugrabiš trenutak. Makar i mizerno kratak. To je onaj trenutak kada sedneš da čitaš ili središ nokte. To je onaj trenutak kada odeš na pivo sa prijateljima, iako znaš da radiš sutra. To je onaj trenutak kada se dobro iskačeš na koncertu, iako sutra ustaješ i pre nego što legneš.

I taj trenutak te održava da živiš u svetu odraslih, da živiš život baš kao umetnik. U svetu koji polako beži iz svoje orbite, ali koji nikada nije bio bogatiji umetnicima. Ugrabiš trenutak za svoju umetnost.

Baš kao ja sada, dok pišem ovaj tekst.

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com