Ulepšavanje

4. oktobar 2018.

– Kristina? Opet si došla.

– Jesam. Je l ti smeta?

– Ne mogu da zabranim nekome da uđe u kafić. Nije ovo moj privatni posed. Ja samo radim ovde.

– Zorane, htela sam da te pitam…

– Ovde možeš da sretneš svakakve ljude. Od prefinjenog uglednog advokata do izgužvanog alkoholičara koji misli da je ovo javna kuća ili javna ispovedaonica. Sve zavisi do kog stadijuma pijanstva je došao. Vidiš ovog u uglu sa kariranim odelom? Malopre je držao polučasovni monolog o sebi i svojoj bivšoj ženi. Tačnije ženama, pošto ih je imao tri. Nisam hteo da ga prekidam. Na kraju priče sam ga i častio pivom. Veruj mi, zaslužio je.

– Ajde, ajde?! Kako se zove?

– Dakle, naš heroj priče, gospodin Mitar, živi u centru grada u udžerici smeštenoj u malom dvorištu okruženom zgradama. Nešto kao favela u kojoj svako svakog zna, u kojoj jedu zajedno, ne kucaju na vrata kada nekom nešto treba. Ta udžerica je pripadala njegovom ocu koji je proveo ceo život kockajući se i pre petnaest godina je oduzeo sebi život. Žena ga je ostavila mnogo pre toga, a Mitar je morao da se brine sam o sebi. Bio je vredan mladić koji je hteo da pobegne iz te „favele“, i od sećanja na taj život. Završio je zanat za automehaničara i naporno radio dok na kraju nije otvorio svoju radionicu. Stekao je dovoljno da vodi pristojan život. Ono što je tada želeo bilo je da ga podeli sa nekim. Njegove prve dve žene ostavile su ga brzo. Kako on kaže nije imao dovoljno novca da im obezbedi šta su tražile.

– Mislim da je Mitar bio samo mlad i naivan.

– Mitar nije imao oca i majku tada. On je radio kako je mislio da je najbolje. Prelako se vezivao za žene koje  bi mu pokazale bilo kakav znak naklonosti i kada je upoznao treću ženu, Anku, napravio je opet istu grešku. Hteo je da joj obezbedi više od onoga što je mogao. Anka je tražila od njega da joj pomogne da otvori butik i da bi omogućio to najlepšoj ženi u gradu, kako on kaže, podigao je kredit u banci. Ona je ostala sa njim dve godine dok mu nije pokupila sve pare.

– Da pogodim, nije otvorila butik?

– Ne. Mitar je danas otplatio poslednju ratu za kredit. Nije imao decu sa njom i jedino što mu je ta lepotica ostavila bili su dugovi.

– I zato je on postao alkoholičar?

– A, ne, ne. Ovo je Mitru prvi put u životu da se napio. Ima 35 godina i prvi put se napio danas. Kada je Anka pobegla bio je prestravljen. Setio se svog oca koji je bio kockar i koji je stradao od toga. Nije se usudio tada da proba alkohol, iako bi to bilo logično, jelte. Znao je da bi se prelako zaljubio i u piće. Rekao je sebi tada da će nastaviti samo. Iselio se iz iznajmljenog stana u kome su živeli on i Anka i vratio se u kućicu u kojoj je živeo pre sa ocem. Shvatio je da zapravo ima sreće što su svi ljudi u njegovoj „faveli“ toliko bliski. Bilo mu je potrebno svega sedam dana da ih ubedi da on nema veze sa svojim ocem koji je bio ogorčen na sebe, na državu, na ženu. Na sve ljude zapravo.

– Okej, bio je kivan na sve, nego…

– Da, njegov otac je bio kivan na sebe, ali Mitar je počeo da radi još više. Pregurao je tih deset godina otplaćivanja kredita i danas je rešio da sebe počasti pijanstvom.

– I on je baš sve to ispričao tebi kojeg vidi prvi put u životu?

– Da. Ne veruješ mi?

– Znam te jedan mesec i za to vreme svaki put kada dođem ti mi pričaš ovakve priče kao iz knjiga i filmova.

– A šta misliš kako nastaju knjige i filmovi? Zašto ne proveriš da li lažem?

– Nije sad ni važno da li lažeš. Zašto sam u jednom danu saznala više o tom Mitru koji se možda i ne zove Mitar, a sve što znam o tebi je da radiš ovde?

– Ti si samo ušla jedan dan ovde i sačekala da završim smenu. Ostao sam sa tobom da popijem kafu i to je sve.

– Zašto? Nije ni važno. Gospodine! Vi u kariranom odelu! Kako se zove Vaša bivša žena?

Čovek se nervozno osvrtao oko sebe i na kraju pogledao mladu devojku koju vidi prvi put u životu i koja je odjednom pitala jedno tako specifično pitanje. Dovršio je svoje pivo, ustao, zakopčao sako i naslonio se prstima na sto.

– Mlada devojko, ne znam ko si niti zašto misliš da možeš da mi postavljaš takva pitanja. Ako već hoćeš da čuješ nešto zanimljivo, a sigurno da hoćeš pošto ovaj picopevac pored tebe ne zna ni kako pivo česito da naspe, evo ti nešto zanimljivo. Svake nedelje dolazim u ovu šugavu birtiju jer je najjeftinija i pijem tri piva za one tri kurve koje su mi se usrale u život, i na kraju popijem još tri loze. Zašto pijem? Jer svaki mesec moram da skupim 20 000 dinara da bih otplatio kredit zbog Anke. Da, Anka se zove jedna od mojih bivših žena. Ne znam šta ti je ovaj balavac rekao, ali kad se već zanimaš za moj život, eto ti.

– Izvinite ja sam samo…

– Šta si ti samo? Šta? Vidim i tebe kako dolaziš ovde u zadnje vreme. Sređena, napucana svaki put kada uđeš. Gledaš  u ovog balavca kao u čudo.  Pa vrtiš prstima kosu, pa se nameštaš… Ma ajde, momak, samo pitaj curu, šta dramiš ovde… Ostavite vi mene na miru samo.

– Gospodine..

-Aman kakav gospodin! Balavac, daj mi prvu lozu.

Kristina je sedela nepomično narednih pet minuta. Posmatrala je tog čoveka koji se opet vratio svom opijanju. Shvatila je odmah, naravno, da je priča o njemu bila prilično izmenjena. Gledala je njegove prste žute od cigareta, upale oči i pitala se kako ga nije primetila do sad. Zapitala se odjednom kakve priče mogu ispričati svi ti ljudi koje ona ne primećuje. A onda je pogledala u Zorana. Htela je samo da se vidi sa njim van ove birtije. To je bilo sve što je htela. Posmatrala je kako odjednom postaje nespretan i nesiguran dok  stavlja onu lozu na sto. Doviknula mu je da donese dve i za njih.

– Kristina, zašto nisi mogla jednostavno da uživaš u mojoj verziji priče?

Autorka: Milica Andrić

Fotografija: weheartit.com