06 apr ULAZNICA ZA DVOJE

Plava je sezona u trećoj eri ulaznica. Rekli biste zima dve hiljade jedanaeste. Ali ja ne posmatram svet kao vi. Vaša Olimpijada, na primer, leta dve hiljade osme u mom svetu bila je u zelenoj sezoni u drugoj eri limenki.

Da se predstavim: zovem se Selena i sakupljač sam. Verujem da je sve počelo majčinim: „Ne bacaj hranu! Deca u Africi nemaju šta da jedu, a ti si tako nezahvalna!“ Kao mala često sam zamišljala da me afrička deca velikih nabubrelih stomaka gledaju tužnim očima kad god bih krenula do kante za smeće. Od tada ne samo da bih olizala tanjir po završetku obroka, već sam sve što sam mogla iskorišćavala do kraja. Da li ste znali da zube možete da operete bar još četiri puta ako rasečete tubu za koju ste mislili da je potrošena i zgulite preostalu smesu?

Na fakultetu sam razvila sistem kojeg se i dalje pridržavam. Sakupljam osam različitih kategorija predmeta, i to svake godine po jednu. Na svakih osam godina završavam krug i krećem od početka. Otud ere lepih kesa, limenki, kutija, plastike, ukrasnih papira, hartije, tkanine i ulaznica. Svaka era podeljena je na četiri sezone i u tom periodu sakupljam predmete na kojima preovlađuje određena boja: proleću odgovara ljubičasta, letu zelena, jeseni narandžasta, a zimi plava.

Hobi me ne ometa suviše u svakodnevnom životu. Kolege sa posla ne znaju kako živim. Ne sumnjam da mi pričaju iza leđa da sam usedelica, ali lepota našeg društva je u tome da ti nikad ne govore istinu u lice. Jedni drugima ljubazno se osmehujemo od devet do pet. Tek u okrilju svog doma skidamo maske i pokazujemo prava lica. Ponekad me uhvati nostalgija za danima kada sam sa drugaricama sedela u dnevnoj sobi i brzo ispijala kafu kako bismo što pre okrenule šolju i videle kakvog nam princa donosi budućnost.

U kuću nisam pustila nikog već četrnaest godina. Ljudi ne umeju da cene moje pažljivo birano i razvrstano blago. Videli bi samo gomile đubreta koje mi preprečuju put kad god ulazim u kuću. Potrebna je velika spretnost da se provučem do ugla u kom mi je nekad bio krevet, a sada je tamo gomila narandžaste odeće iz poslednje ere tkanine. Nekada mi je za dolazak do kreveta bilo potrebno dvadesetak sekundi, a danas izgleda ovako: ulazna vrata odškrinem tek toliko da mogu da prođem unutra sa uvučenim stomakom. Levom nogom u stilu razgibanog učitelja joge pridržavam kutije koje su naslonjene na vrata. Desnom rukom hvatam se za kanap koji sam okačila posle ljubičasta lopta/slomljena noga incidenta. Iako volim da zamišljam da sam graciozna kao primabalerina, pretpostavljam da u stvarnosti više ličim na Moglija. Pridržavajući se rukama za kanap hodam uz stepenice. U stvari uz ono što su nekada bile stepenice, a sada su odmorište za razne bube sa kojima delim kuću. Najdraža mi je bubašvaba Milica. Nas dve imamo zajednički jezik. Zalepila sam na nju plavi selotejp da bih je prepoznala. Viđamo se na stepenicama već dva meseca. Šteta što bubašvabe kratko žive, baš sam je zavolela. Jedna je od retkih koja se ne sakrije kada uđem u kuću. Kada pređem stepenište moram da napravim kratak predah, jer onda kreće prava vojnička obuka. Rukama se oslanjam o zidove, noge grčim do brade i bicepsima se prevozim kroz uski hodnik. Na ulazu u spavaću sobu vežbam odraz iz mesta i ciljam pola metra slobodnog prostora koje sam ostavila za doskok. Ako sam sve obavila bez greške, ostaje mi još samo da se popnem preko krpa i kutija i da legnem u krevet. Isplativije je od teretane, a i očekujem da me tajna služba regrutuje svakog časa.

Kupatilo je jedina prostorija u kući u kojoj ne skladištim. Majka je govorila: „Prava domaćica poznaje se po kupatilu“. Sumnjam da je ovo imala na umu.

Danas sam je se setila ponovo. Šetala sam se gradom tražeći bačene ulaznice sa plavim detaljem. Vrlo su retke. Već danima nisam nijednu pridodala zbirci. Iz galerije pored koje sam prolazila izašao je mladić sa crnim dredovima i bacio u kantu plavipapir. Poletela sam u tom pravcu. Dok sam vadila papirić, cičeći u sebi od sreće što je u pitanju ulaznica, začula sam hrapavi glas:

– Predaj kartu i neće biti povređenih.
Ispred mene stajao je muškarac u zelenoj jakni, sa crnim polucilindrom.
– Neću. Potrebna mi je. Tražim je već danima.
– Meni je potrebnija.
– Ako ti ovu predam, ceo moj poduhvat neće imati smisla.
– Koliko ih imaš?
– Ne znam. Prestala sam da ih brojim.
– Ja imam hiljadu trista osamdeset i tri. Sa tom u tvojoj ruci osamdeset i četiri. Završavam dvadeset osmi album. Volim da kažem da sam organizator tuđih uspomena. Uzimam samo karte za koje vidim ko ih je bacio. A onaj momak sa dredovima baš mi nedostaje u zbirci.

– Ali moram da uzmem plavu!

– Dobro. Kako žurim – sin mi je na treningu, moram po njega – hajde da je podelimo.

Držala sam u ruci svoju polovinu ulaznice i gledala ga kako juri niz ulicu. Prvi put u poslednjih dvadesetak godina osetila sam kako mi srce lupa. A onda sam se setila majčinih reči: „Kloni se ljudi sa šeširima. Ti bi ti i bubreg uzeli.“

Vaistinu.

Autorka: Marina Prohaska

Izvor fotografija:dailymail.co.uk, vectortoons.com, pinterest.com