10 sep Ukrštene reči

Ulazim u tramvaj. Puštam oči da se slobodno kotrljaju ka zadnjem trapu. Sanjiva lica. Tužna i nezainteresovana lica. Vidim pravu salatu sačinjenu od lica.

Vidim i njega. Brada od četiri dana. Probušena hrskavica na uhu. Mala alka. Jedan deo kose je pokupio u neobaveznu punđu. Karirana košulja na kojoj dominira crvena. Podseća na one frajere koji se trude da uhvate modu. Podseća na one koji vole da budu u centru pažnje, ako je verovati crvenoj boji.

Zamišljen je. Lomi se. Prelama se. Vadi telefon iz džepa i kreće da tipka po ekranu.

Zdravo, Ana.

Ništa. Šta ti radiš?

Zašto ne bih bio dobro? Svašta, fenomenalno sam.

Ne interesuje me.

Baš mi puca ona stvar.

Za sve.

Tako je bolje. Da se ne gledamo više.

Ne nego ću to da ti sopštim preko goluba pismonoše. Dvaes’ prvi vek je, ej! Čemu služi mobilni?

Ja kreten? A šta si ti?

Sad ću  da ti objasnim. Nemeš ti pojma ni ko si, ni šta si. I da… jesam kreten, čim sam sve ovo radio sa tobom.

Šta kažeš? Ni tebi nije jasno? Gubili smo vreme, ribo!

Ha, voleli se! Važi! Ne zasmejavaj me. Gde bi nam kraj bio da smo vreme potrošili na nešto realnije i konstruktivnije od ljubavi?

Smaraš!

To ti hoćeš? Da uvek je bilo važno šta ti jebeno hoćeš.

Hoću da te nikad ne vidim. Delete. Ne postojiš. Da zaboravim na ovu sprdnju.

Je l’ ti to plačeš? Ne padam više na te fore.

Padam na slobodu. Sad znam, to mi treba. I imam da ti kažem još…

Prekinula je.

Prekinula ga je.

Pogledao je u telefon. Procedio je kroz zube “Glupačo! Ti ćeš mene da vozaš.”  Malo se osvrnuo po tramvaju. Bacio je pogled na knjigu koju sam držala u krilu. Čkiljio je. Trudio se da dešifruje naslov i autora. Onda me je ošacovao. I dalje sam ga gledala pravo u oči. Videla sam mali dinamit kako kruži oko zenica. Prekinuo je “razmenu pogleda” i okrenuo se ka prozoru.

Silazim na sledećoj stanici. Silazi i on. Koračam i osećam da je iza mene. Čujem: “Ej, ti!” kako se komeša sa vetrom. Okrećem se.

– Slušala si!

– Uvek slušam.

– Jebeno čovek ne može ni da raskine u miru, a da ne postoji treće lice.

– Matori, u tramvaju je bilo više lica. Ono kao dvaes’ prvi je vek, raskidaš pred publikom, preko telefona.

– Misliš da sam trebao da zakupim salu?

– Nije na meni da mislim.

– Ljubav je sranje, da ti ja kažem.

– Zavisi sa kim je vodiš.

– Ti si neki filozof, psihijatar? Šta si ti?

– Neko ko je krenuo na reku da potroši vreme na nešto ‘realnije i konstruktivnije od ljubavi’.

– Ideš da čitaš knjigu?

– Između ostalog.

– Šta čitaš?

– Ako ti kažem, onda bi provalio ko sam.

– Ha, ma ti si neki filozof provereno! Provalio sam te!

– Isto kao što si svoju Anu povalio, a onda je provalio! Jesi li skontao kako rešava ukrštene reči?

– Kako radi, šta?

– Izguglaj. Možda uvidiš da je vaša ljubav bila najkonstruktivnija stvar.

Od svih “stvari”.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: Miloš Ljubičić