16 dec Ukrašeni osmehom

Ne volim osobe koje se često smeju. Ne verujem osobama koje se često smeju. Ne mislim na smeh kao smeh, volim zvuk smeha pre svega dragih osoba, koje me često znaju zaraziti pa se nekontrolisano sa njima smejem dok me nedostatak daha i bolovi u stomaku u tome ne prekinu a onda još. Mislim na onaj stalni, sveprisutni osmeh. Uvek se pitam koji to razlog imaju, te osobe koje su uvek nasmejane, da uvek budu nasmejane. Ili su možda tužne, imaju brige pa glume, glume da su nasmejane, glume da su srećne. Ja se, na primer, često smejem ali sam retko nasmejan. Nosim ravnu liniju od usana na ozbiljnom licu, ravnu liniju koja se razvlači često ali samo usled šala, golova i sretanja dragih osoba.

Znao sam jednu devojku, uvek se smejala. Uvek je na licu imala osmeh, usne raširene, razvučene u znaku sreće, veselosti. Nijedna njena slika nije bila bez osmeha, nijedno njeno javljanje na ulici nije bilo bez osmeha. Njenu pojavu pratio je osmeh. Izrazit. Primetan. Uvek je bio uz nju, verno je pratio kao kakav pas čuvar, valjda je branio od sveta. Osmeh je nosila ponosno, čak i kad se žalila. Osmeh je dobar štit u prolasku ovim svetom punim pesimizma, obrnutih smajlija, kako ih beše zovu, da, tugajlija, a ona je eto uvek imala taj štit na sebi. Nisam je pitao zašto se stalno smeje, kada sam je poslednji put video, na uglu Beogradske ulice i ulice Kralja Milana, dok je vukla kesu sa knjigama sa fakulteta, i torbicu obešenu o rame, crvenu kapu koja joj je skrivala prelepu crnu kosu i osmeh, taj osmeh koji me progoni godinama, osmeh koji mrzim, osmeh koji volim, osmeh koji bih ja voleo da imam, kao štit, ukras, bilo šta.

Ne smejem se ni na fotografijama. Lice mi je ukrašeno sa par sitnih ožiljaka, posledica živopisnog detinjstva, nemirnog odrastanja i bavljenja sportom. Imao sam sreće da izbegnem takozvanu rošavost – ožiljke usled bubuljica, kojih sam imao puno ali sam ih se brzo otarasio za razliku od mnogih mojih poznanika koji su ostali propisno išarani. Izbegao sam sve to ali nikad nisam naučio da lice ukrasim osmehom. Niti sam mnogo želeo.  I tako kada me fotografišu izbegavam osmeh, trudim se da budem ozbiljan i da izgledam ozbiljno. Sa osmehom bih, verujem , izgledao kao dvorska luda. Možda i ne bih ali mere predostrožnosti su uvek tu.

A devojka koju sam pominjao, da, ona je i poenta ovih mojih nepovezanih misli. O njoj govorim u prošlom vremenu jer više nije među nama, više se ne smeje. Jednog dana je iznenada nestala. Njen život je ugašen, a sa njim i taj osmeh. Nestala je jednog meseca, jedne nedelje, jednog dana, u jednom času, iznenada, pre no što joj je bilo vreme. Ona i njen osmeh su nasilno odnešeni u prazninu ili možda, verujem na neko bolje mesto. Na mesto gde je opet stalno nasmejana, ona i svi koji su tamo.

Nekoliko nedelja nakon tog događaja išao sam Beogradskom ulicom ka Slaviji i razmišljajući o sasvim nebitnim stvarima setio se nje, na tom uglu Beogradske i Kralja Milana, na tom uglu na kom sam je poslednji put video i nasmejao se. Nasmejao se njoj u čast. Nasmejao se znajući da me posmatra, sa tog mesta na koje je otišla i taj osmeh nisam skidao sve do Terazija, ni do Knezove ni do Kalemegdana, pa ni do pitanja: „Šta se keziš? Otkud si ti nasmejan?“

„Eto, nasmejan sam“, rekoh i nastavih: “Nasmejan sam tek tako.“

Prijalo mi je to.

Autor: Darko Janković

Izvor fotografija: pinterest.com