17 avg UĆUTI PAS: „NEĆE NAS UĆUTKATI TAKO LAKO”

Različiti pravci u koje uplivavaju iz pesme u pesmu za njih ne predstavljaju prepreku, već konstantni podsticaj da pokažu muzičku i idejnu povezanost svih r’n’r ogranaka. Oni su Ućuti Pas, crossover bend iz Lazarevca. Pobednici su Belgrade Demo Fest-a 2013. Iste godine ulaze u finale Zaječarske Gitarijade, otvaraju Belgrade Beer Fest i nastupaju po svim većim festivalskim binama širom Srbije I regiona. Muzika koji stvaraju je kao moćna fuzija više pravaca (hc, hip-hop, ska, reggae, fanky) začinjena angažovanim tekstovima koji se metaforično, a nekad i direktno, hvataju u koštac sa osnovama čovekovog postojanja i energijom koju ostavlja za sobom. Aktuelni album prvenac pod nazivom “Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da“ sadrži 10 numera i izdat je pod etiketom Nocturne Media. Nedavno sam bio na njihovom energičnom nastupu u krcatom klubu, povodom promocije albuma prvenca, a sada sam dobio priliku da ih predstavim široj publici u razgovoru sa pevačem Vladimirom Milinkovićem.

Kako ste se upoznali i osnovali bend? Zašto ste se odlučili na mešanje različitih zvukova i žanrova?

Lazarevac je mali grad za ljude sličnih interesovanja, tako da smo se znali pre osnivanja benda.  Bojan (vokal), Darko (bubanj) i ja smo dugo vremena radili kao King Calypso Sound System-om. Pored nas, naravno, moram spomenuti i Gorana Velimirovića (King Calypso) koji je, na neki način, pokrenuo sve kada me je pozvao da radim kao MC na reggae riddime. Vremenom smo poželeli da sve to prebacimo na viši nivo i da pronađemo ljude sa kojima bismo svirali. Moja prvobitna ideja bila da napravimo reggae-ragga bend. Dolaskom Raxa (gitara) i Dextera (bas) shvatio sam da je to nemoguće, jer nisam želeo da neko svira nešto pod mojom dirigentskom palicom, pa smo svi jednostavno počeli da iznosimo svoje ideje. Pesme su počele da dobijaju drugačiji oblik koji je imao smisla. Polako smo počeli da radimo i nove pesme sa kojima smo uplivavali u razne pravce. Nije tu bilo nikakve odluke, već je razlog međusobno prihvatanje i nesebičnost među nama, tako da je svako davao svoj lični pečat svakoj pesmi. A pošto svi slušamo različite pravce (negde se i poklapamo), ti pečati su od pesama pravili papazjaniju koja, ispostavilo se,  ima smisla, jer je sve više ljudi iz dana u dan prihvata.

Kako je nastalo zanimljivo ime benda i koje značenje ima?

Problem kod izgovora imena nastaje kod reči Ućuti koja  namerno nosi pogrešan akcenat na prvom slovu. Pokušao bih da objasnim da se izgovara kao pridev, dakle, veliki, čupavi, ućuti pas. Ime benda je nešto što smo se dogovorili da više nećemo nikom objašnjavati. Nema baš nekakvog smisla za ljude koji ne poznaju čoveka koji je izgovorio to i vezano je za anegdotu sa njim koja je potpuno nezanimljiva dok ga dobro ne upoznate. Mogu samo reći da smo imali jedno hiljadu naziva koji su otpali i onda smo se jedno veče iscepali od smeha na tu anegdotu i shvatili da je to odlično ime za nas, koliko god to nekom idiotski zvučalo.

Kako je to probiti se na muzičkoj sceni Srbije kao „provincijski” bend? Znamo da je mnogo velikih domaćih bendova iz raznih gradova Srbije, ali Lazarevac je nekako ni ovde ni tamo, beogradska opština je, ali kao da mu ne pripada i kao da je grad za sebe. Koje su prednosti i mane takvog geo-muzičkog položaja?

Pa znaš kako, sve zavisi od toga šta za koga znači izraz „probiti se“. Po mom mišljenju se mi još uvek nismo probili. Zasigurno da jesmo dosta toga uradili i pomerili se sa neke mrtve tačke u kojoj se nalaze mnogi dobri bendovi u ovoj zemlji, ali smo još uvek daleko od velikog uspeha. Ja znam da za ljude iz našeg grada mnogo znači naš dosadašnji uspeh, i to pokazuju tako što su najbolja publika koju jedan bend može da ima, ali uspeh jednog benda u ovoj zemlji se ne meri samo na taj način. Postoji spisak stvari do kojih još nismo stigli, kako u našem napretku, tako i u stvaranju imena među današnjim medijima koji su brutalno odbacili sve što nije blato i smeće na muzičkoj sceni, čast izuzecima. Najveći problem je što cilj nije daleko za mnoge od nas, jer smo mi krivci za tako nešto, već je problem mnogo dublje ukorenjen u svemu što se dešavalo i što će se dešavati u ovoj zemlji. Što se tiče geo-položaja koji je u našem slučaju 60km od Beograda, rekao bih da je na našoj strani. Bendovima koji su daleko od prestonice je mnogo teže. Za to mogu da dam milion primera, ali evo ga najjednostavniji: bendovi koji su u usponu sviraju za novac koji im pokriva i putne troškove, a ako želim da ih dovedem u Lazarevac da sviraju, ja ne mogu da im obezbedim ni toliko, jer su troškovi preveliki s obzirom da neće napuniti lokal u kom sviraju, jer su još uvek mlad bend i relativno nepoznat publici.  Takvom bendu preostaje jedino da svira u nekim bližim mestima, a svi znamo da je Beograd centar svih zbivanja. Tako da njihov kvalitet (a mnogi nisu svesni koliki potencijal imaju) ostaje zarobljen između kilometara i cene goriva.

Novi album ima socijalne i političke tekstove. Koja je poruka koju želite da prenesete? Ko piše tekstove?

Kada smo pravili pesme nismo ni sanjali da ćemo prevaliti toliki put i doći do snimanja albuma. Zbog toga se nismo ni bazirali na neku određenu koncepciju. Jednostavno smo pisali o onome što nas muči i tišti, kao i o tome što nas čini srećnima i izdiže iz teskobe svakodnevnice. Tekstove, mada ja volim da ih zovem pesme, pišemo Bojan i ja. Zajedničkim snagama dolazimo do ideja i rešenja i to nam ide odlično, jer radimo dugo zajedno. Neprestano se iznova oduševim njegovim rešenjima za neke delove i neretko pritrčavamo jedan drugom u pomoć kod nekih stihova i strofa. Moja prva želja je bila da pišem pesme koje će neko nekada pevati, ali pošto sam video da od toga nema vajde, pa makar ih nudio nekom bendu uz 100e, uzeo sam mikrofon u ruke i počeo da ih intepretiram na svoj način. Tako ostade do dana današnjeg.

Gde ste sve nastupali, koje nastupe biste izdvojili i gde vas možemo videti?

Nastupali smo i nastupaćemo gde god nas budu zvali da dođemo. S obzirom da medije u ovoj zemlji ne interesuje ništa što automatski ne donosi veliki novac, nama jedino preostaje da se sami reklamiramo, a najbolja reklama je svirka pred što više ljudi. Skoro smo imali dva važna nastupa u Beogradu, jedan je bio ispred Zidića Doma Omladine, a drugi na Beer Gardenu. Obe svirke su posebne zbog toga što slučajni prolaznik ili pivokusac mogu biti upućeni u naš rad sasvim slučajno. Na taj način se širi broj ljudi koji zna za naš bend. Imali smo super svirke na velikim festivalima širom zemlje, ali s obzirom da smo mlad bend, naš termin se nikad nije poklopio sa većim brojem publike ispred bine. Dati nekom mladom bendu priliku da svira u 6 popodne za obezbedjenje, šankere i promoterke i nije neka prilika, morate priznati.

Kako vidite trenutnu situaciju u kulturi i muzici u Srbiji i van nje?

U zemlji su kultura i muzika, i umetnost generalno, na udaru nepovoljnog vetra koji odnosi svaku ideju na smetlište protraćenih talenata, jer se o njima odavno ne brinu ljudi koji bi trebali, već je sve prepušteno profit-magovima koji su ih doveli na ivicu egzistencije. Da se razumemo, ona postoji, i muzika i kultura, ali je toliko marginalizovana da je samo uporni mogu iskopati negde ispod gomile đubreta kojim nam zamazuju sva čula. Ljudi gube pojam etike, estetike i svega vrednog, ali ne svojom krivicom. Kada godinama uspavljuješ centre za tako nešto, teško je da se ti centri probude iz takvog stanja tek tako i krenu da rade nešto drugačije od ostalih. Ubijanje individualnosti u ovoj zemlji ima razmere jednog genocida. Ceo svet nije ništa bolji, ali ako kopaš dovoljno duboko uvek možeš naći neki novi bend, pisca, slikara. Zato kopaj da ih se dokopaš!

Sa kojim ste muzičarima i bendovima sarađivali i nastupali i sa kim biste voleli da sarađujete?

Mnogo je bendova sa kojima smo svirali zajedno, a ne bih da izostavim nekog, tako da ću preskočiti nabrajanje. Važna činjenica je  da smo svirke pravili sa bendovima potpuno različitih pravaca. Tako pokušavamo da ujedinimo što više ljudi na trenutnoj sceni i polako nam uspeva. Uskoro bi trebalo da napravimo neku vrstu road-trip-a sa članovima SickSoul-a i Strah od Džeki Čena (koji ima fenomenalnu podršku kad svira u rodnom Gornjem Milanovcu) i posetimo jug Srbije. Veoma smo otvoreni po pitanju saradnje, jer mislim da smo jači kad smo složni i da na taj način prave stvari možemo da izguramo lakše.

Pitanje koje obično postavljamo na kraju: Zašto ste vi crne ovce?

Zato što ne prihvatamo svet kakav jeste. Zato što im obaramo teorije i gradimo ga za nas, drugačijeg i daleko od njihovih očiju. Zato što nas neće ućutkati tako lako. Jer smo tek počeli! Zato!

Razgovarao: Darko Janković

Fotografije: Adam Drvenica, Marko Ristić, Stefan Vidojević