21 feb Učimo od života, živimo od sećanja

         Život je poput vodopada koji nosi sve pred sobom i udara snažno o ivice jakih stena. Od mesta postanka kupi sve i poput crne rupe uvlači u sebe i nosi dalje, sjedinjuje. Uzima sve što mu se nađe na putu, što mu se ispreći, od nežnog majušnog cveta do jakih stabala. Spaja im se put. Zajedno naleću na stene, koje uprkos silini stihije, postoje i dalje tu gde treba da budu. Neke pod naletom pritiska puknu, raspadnu se u milion komada i nema ih više, stihija ih odnosi u nepovrat.

Tako i život utiče na ljude. Taj dar, koji nam je dat, gazi nas dok smo živi, s jednom jedinom namerom – da nas ojača. Priprema nas za ono što sledi posle života, šta god to bilo. Učimo od života, živimo od sećanja. Jedino nam je u svetu sećanja dozvoljeno da mi sami vladamo njime. Ali, čemu sećanja? Zar nije bolje da zaboravimo i izbrišemo ono što nas koči i ne da krenemo dalje, ono zbog čega se uvek vraćamo u prošlost, pa sadašnjost i budućnost upoređujemo s onim što je bilo? Da, sećanja je najbolje izbrisati, zaboraviti, baciti, pocepati. Treba stvarati, graditi nove momente, koji postoje dok mi postojimo, u našoj priči. Onda kad se izgubimo, kad nestanemo, kad se priča završi, završava se i ta divna sadašnjost. Kreće se dalje, bez povratka u prošlost. Samo će nas uvek pratiti misao o mogućnostima i ishodima drugačijih koraka i postupaka.

Najveća je muka u životu što nas prati ta kob zbog koje nikako ne možemo da krenemo dalje i ostavimo sve iza sebe kao da ničeg nije bilo. Kao da je sve san, kojeg se, kad se probudiš, ne sećaš više. Tako bi čovek voleo, preživljavao, bio povređen, na posletku izlečen. I onda, kad dođe dan za novi početak, novi život, ponovno rođenje, kreće se u nove pobede bez straha da će doživeti isto. Slobodnije bi se upustio u novi život i uživao u onome što trenutak daje.

Da, tačno je da nas život gazi. Tačno je i to da osećamo gorčinu i mržnju, ali zar to nije ljubav koju nam život iskazuje na neki „levi’’ način? Kao i roditelji koji nam uskraćuju ono što mi u trenutku mislimo da nam je najveći izvor sreće, a što oni svojim šestim čulom vide kao grešku. Najčešće su u pravu kad nas kažnjavaju zbog grešaka, prekoravaju zbog neuspeha, samo zato da bi nas izveli na prav put. Tako je i sa životom. Pokušava od nas da napravi mudre i iskusne ljude, oduzme nam nešto da bismo spoznali veću sreću, da naučimo nešto iz toga, da nam da motivaciju za bolje sutra.

Bolji život? Nadam se. Više pameti? I tome se nadam. Dvaput meri, jednom seci?! Da, čista istina. Pre svakog poteza u životu treba dobro razmisliti – da li će nas to odvesti do raja ili samo sebi gradimo put do pakla. „Prokleta avlija“, rekao bi Andrić.

Autorka: Gospođica Saveta

Fotografije: favim.com