U raljama života iliti Kak’ će se sve to završit?

Bio je to je jedan od onih filmova na koje sam naletela  tragajući za osmišljavanjem besane noći pod temperaturom. Bio je to jedan od onih naslova, koji sam nekoliko puta vraćala na policu u biblioteci među druge, pročitane knjige od iste autorke. Čekao se, izgleda, pravi trenutak. A onda sam otkrila da smo, prilično davno, neki Mi (usuđujem se da nas, govoreći o ovoj temi tako označim, jer su knjige i filmovi ona deca za koju se ne može reći kom su roditelju pripala kad je sve puklo) imali svoju varijantu Bridžit Džouns. Ali, poređenje je nastalo samo na osnovu skice, budući da je ova varijanta mnogo snažnija.

Ovo je jedan od onih filmova za žene. One koje padaju u melanholiju koju niko ne primećuje, sve do depresije, daveći se kolačima u potrazi za smislom koja se neminovno završava na muškarcu, odnosno na katalogu istih. Ovo može bit ii film za muškarce- one koji će zapamtiti još neku osim “ Karaću te…” scene.

u-raljama-zivota-blacksheep.rs

Književni postupak ‘’priča u priči’’ efektivno je modifikovan u ‘’seriju u filmu”. I kroz život i kroz fikciju provlači se galerija muških likova, potencijalnih superheroja- spasilaca. U seriji je tu lepotan koji se ne oglašava: ni verbalno, ni fizički, švaler- primitivac za kojeg je bolje da ne progovori, i naposletku intelektualac koji nikako da prestane da priča. U životu je prvi intelektualac- maska koji govori ono što se od njega očekuje da govori i nastoji da živi po zadatom šablonu. Drugi je hipik posle ’68, koji kampuje na terasi i večito pozajmljuje novac. Treći je Čovek koji ne zna šta hoće. On bi i hteo i ne bi hteo telesnu ljubav, on se i kreće i ne pomera se sa mesta. Za sve svoje probleme razloge pronalazi u spoljašnjim faktorima. Misaono, on je u potrazi za smislom, ali  nije odredio jasno šta je to što bi za njega smisao predstavljalo, već  luta sa jednog određenja na drugo.  Problem leži u tome što Dunja, glavna protagonistkinja, čezne da baš on preuzme ulogu spasioca i da time njoj donese smisao. Ona režira seriju, ali često posmatra izrežirano na način na koji pasivno posmatra i situacije u svom životu- jedući kolače.  Kao da je priča oživela i sada sama vuče sve konce. Štef, glavna junakinja serije pokušava da se pokrene, ali su njene akcije pogrešno usmeravane od strane drugih, pa zato ostaje u metaforičkoj nepomičnosti, šta god da uradi i dalje je samo posmatrač koji sve gleda grickajući kolače. Njene poduhvate isprva oblikuje kolegenica, koja je glasnogovornik ‘’više malogradjanštine’’, ženskog sveta koji rešenja za sve pronalazi u časopisima. Pronalaženje idealnog muškarca se neminovno postavlja kao cilj. Drugi savetodavac je onaj koji obično dolazi prekasno:  tetka, glasnogovornik puka, društva male sredine, ,,rekla- kazala’’ sveta, koja svaku zabranu potvrđuje ilustracijama iz narodnog iskustva.

Svi zapravo žele da znaju kak’ će se sve završit. Po mogućstvu, trebalo bi da bude hepiend.

Naposletku, Štef po prvi put ispunjava svoju autentičnu želju. Muškarac koji se do tad provlačio kao nema senka se iznova pojavljuje i oni prvi put progovore na tek naučenom jeziku. Odlaze na kafu ili čaj. Možda i kolač. Ili kolači nisu više potrebni? I život može da počne, jer život je ono što dolazi posle hepienda.

Čovek koji ne zna šta hoće pronalazi balans, a samim tim i smisao i spasava Dunju. I život počinje sa neočekivanim obrtima, tamo gde strahovi prestaju.

Tog jutra mi je stigao rukopis. Bila je to jedna od onih priča koje nastaju da bi nas izlečile. Popodne sam nazvala autorku i rekla joj: nisi dovoljno prostora ostavila za rast glavne junakinje, odmah uvodiš njega i pustiš ga da se širi, čime je gušiš. A onda sam razmišljala o tom zapažanju. I setila se svoje ‘’lekovite priče’’ u kojoj se On ne oglašava, a ja ostajem u prošlosti. Tu su samo pisma. Reči, reči… Jedno prividno Sve. Pomislila sam kako bi tu mogao biti dugo iščekivani epilog, koji me je boleo sve ovo vreme svojim nepostojanjem. Ali…ipak je to neka treća priča, još uvek nedovršena, jer je maska- intelektualac u jednom bio u pravu: ‘’s obzirom na ekonomsku situaciju , zaslužujemo sretan kraj’’.

Ne znam samo šta ćemo sa kolačima?

Autorka: Dijana Redžić

Fotografija: favim.com

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.