19 avg U paralelnom univerzumu

Nije bilo ni osam, niti bilo kakav trg, kasnili smo oboje, besni jedno na drugo.

Pre deset godina sam se zaljubio na prvu, najgora odluka ikad. Na bazenu sam uhvatio tvoj pogled (ili čiji već) i odlučio da te, nju (ili neku treću) nađem.
I dalje neumorno tražim devojku s bazena, gotovo svaki dan, tražeći ujedno i smisao života. Umesto toga, našao sam najboljeg prijatelja, smotanu i izgubljenu devojčicu sa 97 poena za upis gimnazije, višu od većine vršnjaka, gordog stava i visokim glasom koji je odaje.

A sada čekam, spreman da ti prebacim preko nosa to što ne možeš jednom doći na vreme i mnogo drugih stvari, pola života svog bih ti prebacio i stavio na leđa, uzevši sve tvoje zauzvrat, ali ne mogu. Čekam te da bih ćutao, smejao se, plakao i vrištao u istom trenutku.  To je ta čuvena nesrećna ljubav, valjda. Devojke sam uvek mogao da zaboravim i zamrzim čak, po želji. Tebe ne, jer ti nisi devojka, ti si brat.

U paralelnom univerzumu bih povredio šaku i nikad ne bih otišao na bazen, ali znam da to nikad sebi ne bih oprostio.

U paralelnom univerzumu se ne bih zaljubio u tebe, pa polako, godinama, dozvoljavao da to sasvim iščezne ostavljajući najlepše drugarstvo za sobom. Bili bismo kul, oprezni, vagali isključivo vrline i mane a ne prihvatajući mačku u džaku za prijatelja, da nam potencijalno izgrebe srce i dušu kada ga pustimo dovoljno blizu.

U paralelnom univerzumu bih se borio za tebe, onda kada si se okretala i odlazila, ne bih bio dečak koji ne shvata samog sebe, a još manje svoje greške. Shvatao bih koliko mi značiš, jurio bih te i molio, držao za ruku dok ne progovoriš i spustiš nos.

U paralelnom univerzumu te ne bih ovoliko voleo, jer to nema smisla. Pitanje je da li mi se imena sećaš, čak i posle svega, a ja se sećam svih hiljadu lica tvojih, sto godišnje, svih tvojih zaljubljivanja, nedoumica, radosti i tuga, čak i ako ih nismo proživeli zajedno.
Tamo bi mi možda samo malo više verovala i to bi bilo dovoljno, tamo bih ti, ako je potrebno, svako jutro jurio 3 kilometra u zagrljaj i prepričavanje prethodnog dana i onog iza njega i iza i tako u nedogled.

U paralelnom univerzumu te ne bih često sanjao, budio se uništen, plakao pod pokrivačem, uz kafu, za tastaturom laptopa. Sanjao da možemo da razgovaramo, objašnjavamo. Sanjao da me ne mrziš, ili još gore, zaboravljaš.

U paralelnom univerzumu te ne bih čekao satima na nekom mestu koje sam uvek voleo, bez ikakve nade da ćeš doći (možda ćeš proći slučajno i prepoznati zašto sam tu?), besan na tebe što te nema, besan što nas nema, što nas nikada neće biti, jer si u pravu, jer nisi u pravu, jer mogu bez tebe, jer ne želim bez tebe.

U paralelnom univerzumu ne bi, ali u ovom mi strašno nedostaješ, ne smem da nađem poređenje, jer te na silu izbacujem iz sebe a  ne mogu, jer ne želim i nikad neću.

U ovom univerzumu te volim, možda i više nego što ću ikad nekog voleti.

Autor: Nedeljko Rakićević

Fotografija: weheartit.com