28 jan ,,U njima nađi najlepši deo sebe, i napokon otkrij da sve one pisane su, samo za tebe“

Moj prijatelj pesnik. Potpuno neobična ličnost kojoj mogu da postavim gomilu blago nepovezanih pitanja i da on u njima nađe neki, ako ne moj, a onda svoj smisao. Takav razgovor smo vodili na jednoj ekskurziji u meni i danas nepoznatoj zabiti Srbije.
-Zanima me kakva je ona?
-Ko?
-Pa žena o kojoj pišeš. Ta koja treba da u pesmama tvojim pronađe najbolji deo sebe.
-Ona? Znaš kakva je ona? -pokazao je rukom na stari, poluzarđali autobus, vernog pratioca svake ekskurzije. -Da je pitaš šta vidi, rekla bi: autobus. A ja pustolovinu.

Mislila sam da se šali. Čekala sam da se nasmeje. Nemoguće! Zar da on, čovek magle i obrisa, voli onu koja živi život u okviru linija? Osećala sam se kao dete kome tvrde da Deda Mraz ne postoji, o ono klima glavom i slaže se sa tim, dok kradom baca pogled na kamin jer on samo što nije. I kada osmeh nije usledio, tvrdoglavo sam nastavila da je zamišljam. U haljini boje meseca. Pa zagledanu u tamu. Sa krilima. I dugom, dugom kosom…

Pre nekoliko dana sam je upoznala. Simpatična žena pružila mi je ruku, toplu, ljudsku. Čekala sam da se pojave krila. Imajući utisak da je poznajem, poverila sam joj da sam žudila da je upoznam jer mora biti posebna žena koja ga inspiriše. Rekla je kratko: Ne inspirišem ja njega, već on sam sebe. Razgovor se prekinuo jer je predstava na koju smo došli počela.

Sedela sam u šoku. Zar on ne piše jer ONA postoji? Kako sad, odjednom, ona nije bitna? Pa, kome sam ja pisala? Jednom koji je mogao da postane pravi i drugom koji je to bio. Prožeta njima, nizala sam reči. Ipak, one danas ne donose sećanje na njih, već otkrivaju ko sam bila ja u tom trenutku. Zar svi mi iznova i iznova pišemo samo o sebi?

Zašto sam redove ispunjavala načinom na koji me je On držao za ruku, a moj prijatelj stihovima o onoj zbog koje ne podseća na onog od pre više ničim? Da bismo njih, nama neverovatne, sačuvali od zaborava.

A oni se drugima ne čine stvarnim. I kažu da smo sanjalice. Maštari. Da ne vidimo one koje volimo.

Greše.

Znamo mi za njihove nedostatke, ali život ne živimo mireći se sa njihovim manama, već voleći njihove vrline.
Nije to pitanje osobe koja se voli, već one koja voli. Ups! Izgleda da je njegova supruga bila u pravu. Ipak je do nas. Mi smo ti koji će u isto vreme čeznuti i bežati, želeti celinu, a često birati samoću. Dok oni čekaju. Zato, nismo mi ti koji su veliki u ljubavi, već oni, dovoljno hrabri da izaberu i označe kao pravo i trajno ono u čemu ostali vide fantaziju. I da svakog dana taj izbor potvrde.

Predstava se završila. Ošamućena mislima, krenula sam za ostalima. Prijatelj se okrenuo i pogledao je. Imala je haljinu boje mesečine. I krila. I dugu, dugu kosu…

Autorka: Tamara Ljujić

Fotografija: favim.com