27 feb U mojim cipelama

Pomalo je oblačno i nema snega… A februar je, vreme mu je…

Obično počnem o vremenu kada neću o sebi. Nekako, reči lakše spakujem u stihove, no u redove. Skladnije zvuče skokovi asocijacija i ne mora se sve reći, ostane i da se oseti.

Ne možeš osetiti dok ne hodaš u mojim cipelama. Ili me ne možeš osuđivati? Kako beše…

„Dok bejah dete, kao dete mišljah, kao dete rasuđivah…“

Još uvek sam dete, i dalje ne volim cipele – ne na svojim nogama. Ne volim da me žuljaju, kad me stežu… Zamisli tek tuđe da obujem?

U detinjstvu smo sestra i ja nosile iste: iste boje, istog kroja… Ali ih nikada nismo pomešale. Ne, moje nisu bile blatnjavije. Nego, eto… Znale smo, iako bismo skoro uvek zajedno izlazile iz kuće i u približno isto vreme ih izuvale. Svaka je imala svoje mesto. Kakav individualizam?

Kad porasteš, tek tad se cipele razlikuju. Kad se osvrneš, ne možeš da poveruješ da su te braon kaljače prošle s tobom toliko radosti, toliko bara od kuće do prve stanice; da su se upinjale da te zadrže da ne sklizneš niz breg i pokosiš preterano brižljivu strinu koja je, naravno, samo došla da nas obiđe – sve postrance penjući se, izbegavajući uglačani svetlucavi led po sredini.

Letelo se, i padalo se, i smejalo se, sve u ovo vreme – kad je bilo snega. Rumenili su se obrazi i smišljali, tobož tajni, pohodi u šumu: da tražimo stope lisica, možda poluzatrpani odbačeni rog kakvog jelena.

Sada ih vidim samo kroz prozore svoje sobe. Jelene. Šetaju se sa svojim srnama ponosnim hodom i čuvaju, kao krijući između sebe, svoju mladunčad, lane ili dva. Bi da zavaraju trag, zaštite, ako slučajno…

Ne šetam se više tim stazama i lane je sigurno tu gde jeste. Moje cipele ne gaze više šumsko cveće, potoke, grančice, lišće…
Deca se više ne igraju u šumi. I tada su bili bezbedni, kao i sad. Kad ne pada sneg.