28 okt U koferima moga srca !

Pre neki dan sam pročitala pitanje: ”Posele požara i spašavanja vaših najmilijih i kućnih ljubimaca, koji bi to bio predmet koji biste spasili? Zašto?”

Iz stopa sam u sebi odgovorila treći noteščić sa pesmama o njemu.

To su one pesme dok još nismo bili zajedno.

Ono kada se proleće budilo.

Ono kada se i ljubav u nama budila.

Ono kada sam se tešila Desankinom “Strepnjom”

“…jer sreća je lepa samo dok se čeka…“

I kada sam Dučićev stih “…poljubac je susret najveći na svetu” dopunjavala sa “a moje usne sa tvojim idu najbolje u duetu”.

Kada sam misla da sam baš zaglibila u zaljubljenost (a zapravo to je bio samo početak pesme).

Kada sam iz minuta u minut menjala raspoloženje zbog njega.

Kada sam patetisala, jer nije došao na predavanje, jer nije seo pored mene.

Kada sam se u roku od sat vremena sto puta smuvala sa njim u svojoj glavi.

I kada mi je strah u istih sat vremena sto puta govorio da mi ne možemo postojati.

Kada bi ipak došao na predavanje i seo pored mene.

Kada bi me posle njega ispratio do zgrade.

Kada bi me pozvao da slušamo grad i tišinu.

A ja baš volim da slušam i grad i tišinu.

Kada bih zbog svega toga letela među oblake.

Danas sam izgleda i stvarno poletela među oblake.

Onako fizički.

Sa sve kofmerima u rukama i srcu.

Do vrha jedne stambene zgrade.

Lako je pogoditi, preselila sam se.

I sada sam onako baš visoko.

I sada se družim sa nebom.

Soba mi je plava i mirna.

Sandra kaže prijatna.

Ivana kaže prelepa.

Milena kaže kako ne odustajem od svog stila.

I grad i tišina se lepo čuju.

I kofere sam raspakovala.

I emocije razvrstala.

I sve stvari su stale u novi orman.

I nije bilo suza zbog tih emocija.

Imam fenomenalnu policu za knjige.

I mnogo moćno izgleda, majke mi.

I onda sam otvorila Black Sheep.

I Tijana je u svom tekstu pomenula Tajland.

Tajland i ljubav.

A Tajland je ljubav.

I ja već tri dana neprestano govorim o Tajlandu.

I zamišljam kako bih zaronila u to plavo.

Umesto Tajlanda, zaronila sam u moje plavo.

Novu sobu.

I u nebo.

Medju uspomenama koje sam donela u tim koferima.

U stihove iz treće sveske.

U ljubav.

I u njegov zagrljaj.

I shvatila sam da mi taj Tajland nije potreban da bih bila srećna.

Dok imam svoje ljude.

Dok imam svoju ljubav.

I dok sa njima  pakujem kofere uspomena.

Kao ni treća sveska, imam ja sve te stihove u glavi.

Potrebne su mi samo uspomene.

Uspomene zbog koji će mi bezbroj puta biti lepo.

Kada ih doživim i  kada ih ponovo u sećanjima proživim.

Kada pustim suzu jer mi je lepo (jer inače plačem samo kada je lepo).

Kada ispraznim inspiraciju zbog njih na papir.

Kada sam ponosna zbog njih.

U slučaju požara i spašavanja mojih najmilijih i kućnih ljubimaca,

u koferima moga srca ponela bih samo uspomene.

Autorka: Emilija Jocić

Fotografija: pinterst.com