06 feb U Halštatu se volimo

Kada sam izašao da je potražim, nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne. Treba mi da odem odavde.

Kada sam želeo da je vidim, sreo sam je na 162. stranici neke knjige, u bulevaru Bomarše, u Parizu. Ujutru sam izašao iz stana kako bih je video. Rekla mi je da dođem u kafe Merci Used Book. Sedela je do polica sa knjigama, pila je čaj iz velike šolje. Dočekala me je sa velikim osmehom i jakim zagrljajem koji govori dopadaš mi se. Pita me gde sam do sad, odgovorih joj da sam doručkovao i da sam došao biciklom jer je gužva u saobraćaju. Dodirnula me je usnama. Njen poljubac je zaustavio Pariz. Jutro je prestalo da teče. Sve reči iz knjiga koje su se nalazile u rukama gostiju bile su ljubomorne na taj trenutak.

– Dopadaš se i ti meni – rekoh joj.

Kada sam želeo da budem srećan, ona i ja smo šetali ulicama Venecije. Venecija je mala za nas dvoje. Kratko smo se zadržali. Nju sam sreo u drugoj knjizi u prvom poglavlju na prvoj stranici. Otišli smo u Veronu na pizzu u nekom jeftinom restoranu, potom smo otišli u Firencu. Opet me je ljubila. Ovog puta na Trgu Piazza della Signoria. Niko nas od prolaznika nije primećivao, niko nije rekao da ona nije za mene niti da ja nisam za nju. Voleo bih te svaki dan isto. Dani bi bili ljubomorni kada bih te sledeći dan voleo više od juče.

– Ti si moja stvarnost koju sam sanjala! – govori mi s osmehom.

Koraci nas vode do Neptunove fontane. Smeješ se. – Slikaj me – kaže mi. Uzima me za ruku i vodi me u galeriju Ufici. Umetnost joj zavidi na lepoti.

– Ti si moja sloboda! – njene reči odzvanjaju u zagljaju.
– Stalo mi je do tebe! – govori mi.

Voleo sam je opet u drugoj knjizi koju ponovo čitam. Gledali smo se u svakom poglavlju. Uzdahe i izdahe sam joj slušao tek od devedesete stranice. Zaljubio sam se u Ljoret de Maru, u Španiji, negde na početku knjige. Sati su se pretvarali u dane, a dani u nedelje. U Njenim očima su se smestili svi okeani.

– Srećna sam sa tobom, znaš? – govori mi dok hodamo jedno pored drugog po pesku.

U sledećoj knjizi odlazim u Halštat. Ona je takođe u tom selu. Zajedno smo pobegli buke da se volimo u tišini. Tmurni oblaci su ljubomorni na njen osmeh.

– Želim da zauvek ostanem sa tobom ovde – govori mi tužno kao da zna da uskoro privodim čitanju.

Reči u knjigama su sastavljene od naših svetova.

Stranice su budile život,
poglavlja su oslikavala ono što u stvarnosti nismo – mi.

Izašao sam da je potražim. Nju je Daljina oterala od mene, Gradovi je sakrili, Ulice su postale krive i beskonačne.

Treba mi da odem odavde.

Autor: Ivan Dabetić

Fotografija: favim.com