06 mar Tvojih dvanaest meseci sa mnom: Februar

Ferbuara teško podnosim postojanje.
Otapaju se u meni neki dani
hraneći duboko posađene tuge.
Niču u meni krnje pustoši
i večno čekanje susreta naših ramena.

Znaš … Februar me pokvareno načne
želeći da me upodobi sebi.
I pustim da me pokrade
nadajući se da će iz mene izneti sve unutrašnje bezdane.

Jer u februaru sam kratkog daha i nedovršenog poruba na mislima.
Kivna na to što su ukrali jedino dane u kojima me voliš. Mora da je tako.
Februara bi me voleo kao što se vole dva hrama u drevnoj prestonici Tikal.
I čeznuo bi za mojim glasnim smejanjem na trgu.
I da ima par dana više ti bi sigurno naselio moje nenastanjivo,
popunio moje sakato
prigrlio moje batrgave suze.
Da, sigurno bi tako bilo.
Tako.
Tako.

Nedovršenog februara me pretiču senke
Sve će prebrzo doći,
a ni sebi ne prolazim.

Februar su mračni hodnici čekaonica
u kojima vodim gluve bitke.
I bol u predelu trbuha od silnog sabijanja sebe.

Februara ja otvaram prozor do pola i tako savijam svetlost
dok u meni iznova pada mrak.
Svi moji dani imaju ožiljke.
Sapliću se sami o sebe,
jer pokušavam da plešem sa tvojim dlanovima.
Polovan je februar.
Korišćen.
Feleričan.
Baš kao i nadanja čovečanstva.

Februara je sve samo nemi pokušaj vremena da bude.
Zato mi u februaru nedostaje život.
To da okeane učim azbuku i
šaljem ti razglednice iz dnevne sobe.
Februar je moje tiho, ima li me premalo ili previše za tebe i svet?
Kako naći meru za našu nepotpunost?
Kako znati koliko treba da te nema?

Februara ti ne bi imao strpljenja za moje,
hajde da brojimo belege na mojim bedrima.
Ne, hajde da se više ne propuštamo,
obećaj mi da se više nikada nećemo propustiti.
Ne, ne, hajdemo u Herceg Novi da mi nabereš mimoze
i da mi govoriš kako sam slatka dok kijam.
Ne, hajde ipak da učimo zaboravljanje
dok slušamo Audioslave.
Ne, hajde da golim rukama cepamo anđele u postelji
Da postidimo nebo i imitacije sreće.
U stvari, je l‘ bi me voleo da umrem?
Februar je, je l bi me više voleo da umrem?
Je l‘ bi me zavoleo da umrem?
Da se počešljam svoje zamršenosti pod glavom
Pomalo zamišljeno stanem na dovratak i zapevam neko milenije.
Sad, odjednom i cela da umrem, da se sve ugasi u isto vreme,
da se upotpunim sa nebivanjem?
Je l‘ bih tada umela da me zavoliš?

Jer februara sam umorna od umiranja na grame,
od niskih plafona
i sakatih bogova.
Umorna sam od nedovršenosti
beskraja.
Sve su mi krajeve otele neproklijalosti.

I kada bi me u februaru pitao ko sam, rekla bih, zemlja.
Ja sam zemlja kojom su pokrivali sve one kažnjene smrću u Napulju u šesnaestom veku.
Sve koji su umrli zbog ljubljenja.
Ja sam ta zemlja i nijedna druga, ja sam ona kojom se pokriva smrt.
Ona između.
Ona i premalo i previše.

U februaru ja ti neću reći, znaš,
uvek nikneš kad ti vreme nije,
kao neka viševekovna biljka otrovnica .
I znaš, kada te sanjam, ja otrgnem od sna to parče mene koje te želi
pa me celog dana boli.
I manje postojim od kada postojiš.
Ja ti neću reći da je februar sve ono što moja ljubav nikada ne bi bila.
Ja bih ti samo …
Ja ti u februaru ništa ne bih rekla.
Samo bih plakala i čekala da prođe.
Samo bih …
Čekala da prođe.
I čekam da prođem.
I da me ti prođeš.
Ali … Februar su svi oni dani u kojima ostaješ.

Autorka: Jovana Bajagić

Fotografije: tumblr.com