30 nov Tvoje ime
Ostao si zauvek
Propuštena prilika,
Nezaboravljena nada,
Ime koje prećutim
Koje stoji duboko usađeno
Izmedju jave i sna
Što ga sa strahom krijem
Znajući da ću poremetiti
Čitavu gravitaciju,
Uzbrkati mora,
Stvarajući bure,
Probuditi sve uspavane ptice
Od kojih mi daruješ krila
Čineći da obiđem čitavu vasionu
I preletim ti na rame
Priljubljena uz tvoj lik.
Držiš me prikovanu
U jednom vremenu,
U jednoj jeseni,
Jednoj bajci sa tragićnim krajem
Jer si nestvaran,
Bol koju vrištim u sebi,
Nostalgija koju nosim
I prinosim sa karminom na usnama,
Skrivajući te medju zenicama oka,
Krijući se medju krošnjama
Daleko od licemernih pogleda
Koji ne razumeju ovu tišinu,
Ćutanje,
Strepnju,
Kamen među grudima.
Nevesta sam bez pijanih svatova
Sa vencem od uvenulih ruža,
Žena koja čeka junaka iz rata,
Isolda koja je umrla od tuge,
Oblačiš me u letnje haljine,
Iako znaš da je leto kod mene
Odavno prošlo,
Ostade samo jesenska melanholija
I odsjaj raspletene crvene kose
Gubeći se u tvojim rukama.
Skupljam prah od vremena,
Da upotpunim prazninu u samoći,
Ovako ničija,
Svoja,
Tvoja,
Pola decenija te čekam sa obale Itake,
Odiseju moj.
Autorka: Zorica Živanov
Fotografija: favim.com
Sorry, the comment form is closed at this time.